Vrste Obveznice,Valorizacija HOV,Vrste Akcija,Izvedene HOV

Opozive obveznice daju emitentu pravo ili opciju, ali ne i obavezu, da ih otkupe po utvrđenoj ceni i pre utvrđenog roka dospeća. Ukoliko dođe do otkupa, to znači da se otkupljuje nominalna vrednost. Ove obveznice imaju prednosti za emitente u slučaju kada dolazi do pada kamatnih stopa, jer se kroz raniji otkup obveznica, njima omogućava da refinansiraju po nižoj kamatnoj stopi. Manje su atraktivne za investitore. Moraju biti emitovane uz višu kamatnu stopu.

Razlikujemo otkup američkim (kontinualnim) stilom i evropskim (diskretnim) stilom. Otkup američkim stilom je otkup kod koga emitent može izvršiti otkup na određeni datum ili bilo kada nakon toga. Otkup evropskim stilom je otkup kod koga emitent može izvršiti otkup samo na datume kada se vrši isplata kamate.

U periodu od trenutka emisije obveznice do prvog datuma kada se ona može otkupiti, za obveznicu se kaže da je zaštićena od otkupa. Jednom kada se izvrši opoziv, obveznica prestaje da postoji.

Obveznice sa prodajnom opcijom su obveznice koje investitoru daju pravo ili opciju, ali ne i obavezu, da proda obveznicu emitentu po utvrđenoj ceni i na određeni datum. Ove obveznice omogućavaju investitorima da reinvestiraju svoja sredstva po višoj stopi prinosa, onda kada kamatne stope na tržištu rastu. Zbog toga emitenti mogu ovu vrstu obveznica emitovati uz nižu kamatnu stopu.

Obveznice sa amortizacionim fondom su obveznice kod kojih se jedan deo ukupne glavnice otplaćuje na ugovorene datume, u ugovorenim iznosima i po utvrđenim cenama. Iznos glavnice koji se otplaćuje se tokom vremena amortizuje. Svrha amortizacionog fonda je da snizi kreditni rizik emitenta na taj način što se od njega ne zahteva da kupnu glavnicu plati o dospeću. Investitori za rizik povraćaja uloženog kapitala pre roka dospeća zahtevaju višu kamatnu stopu od one koja važi za čiste obveznice.
Sve obveznice sa amortizacionim fondom karakteriše isplata kamatne stope koja se smanjuje sa amortizacijom nominalne vrednosti, isplata ostatka nominalne vrednosti o roku dospeća i isplata konačne kamate o roku dospeća.

Amortizacioni fondovi se koriste u slučaju rizičnog finansiranja s obziom da se u ovom slučaju emisija obveznica može učiniti privlačnijom za investitore, kroz uključivanje klauzule koja osigurava otplatu obveznica. Postoji više načina na koje emitent može izvršiti isplate iz amortizacionog fonda investitorima.

Neki od njih su: lutrija (amortizacija se vrši lutrijskim izvlačenjem investitora), pro-rata princip (svaki investitor dobija isti deo nominalne vrednosti), serijski (isplata se vrši prema serijskim brojevima obveznica) i zadužbina (deo koji će biti amortizovan utvrđuje zadužbina koja je odgovorna za administriranje uslovima obveznice.

Obveznice bez roka dospeća su obveznice koje nose kamatu, ali nemaju utvrđen krajnji rok dospeća. Ove obveznice se ponekad nazivaju i nedatiranim ili neopozivim obveznicama. Obično nose nisku kamatu. Korporacije emituju ov obveznice kako bi skratile prosečan vek trajanja obveznice, odnosno svele da na rok koji odgovara investitorima.


Prema načinu otplate nominalne vrednosti, korporativne obveznice mogu biti:
• vezane za indekse i
• obveznice u dvojnoj valuti

Obveznice vezane za indekse se nazivaju i obveznicama indeksiranim za inflaciju. Radi se o obveznicama koje imaju fiksnu kamatnu stopu, koja je vezana za finansijski indeks. Obično se ova vrsta obveznica zasniva na indeksu inflacije, koji pruža investitorima određenu vrstu zaštite od inflacije i koji omogućava emitentima da koriste nižu kamatnu stopu za svoje obveznice. Varijantu obveznica vezanih za indekse predstavljaju obveznice sa indeksiranom kamatom, kod kojih vrednost na dan dospeća zavisi od kretanja određenog berzanskog indeksa. Emisiju čine dve tranše: „bull“ tranša koja računa na skok berzanskog kursa u budućnosti i „bear“ tranša, koja računa na pad berzanskog kursa u budućnosti. Vrednost obveznice na dan dospeća se povećava za rast,odnosno smanjuje za pad berzanskog indeksa. Korporacije su išle na emisiju ovih obveznica kako bi se obezbedile od rizika ostvarenja prinosa.
To su obično činile korporacije koje se bave proizvodnjom robe, pružanjem usluga i trgovinom na malo. Investitori u ove obveznice su obično penzijski fondovi, investicioni fondovi, korporacije i pojedinci koji su skloni riziku i koji nastoje da zaštite realnu kupovnu snagu u budućnosti, odnosno oni koji žele zaštitu od rizika pozicije akcionara.

Obveznice u dvojnoj valuti su obveznice koje obuhvataju različite valute u kojima se vrši isplata kamate i otplata glavnice. Ove obveznice obično emituju emitenti koji istovremeno ulaze u svop kamatne stope kojim se fiksiraju budući valutni kursevi pod povoljnim kamatnim stopama za datu valutu.

Konvertibilne obveznice i obveznice sa varantima

Obveznice mogu biti čiste i hibridne, u odnosu na to da li uključuju neke karakteristike akcija. Upravo konvertibilne i obveznice sa varantima spadaju u grupu hibridnih obveznica.

Konvertiblne obveznice su obično obveznice sa fiksnom kamatnom stopom, koje imaocu daju pravo, ali ne i obavezu, da ih zameni zajedno sa ukupno preostalom kamatom za određeni utvrđeni broj običnih ili preferencijalnih akcija ili druge dužničke hartije emitenta, po utvrđenoj ceni i na utvrđeni datum. U trenutku emisije konvrtibilnih obveznica, utvrđuje se cena konverzije, odnosno cena po kojoj investitori mogu zameniti obveznice za akcije ili druge hartije od vrednosti.
Kod ovih obvnica postoji i konverziona premija, koja predstavlja razliku između tržišne cene konvertibilne obveznice i tržišne cene akcije ili druge hartije u koju se obveznica može konvertovati. Korporacije obično emituju konvertibilne obveznice onda kada:
• žele da emituju nove akcije uz premiju
• nastoje da izbegnu smanjivanje vrednosti dobitka po akciji
• žele da izbegnu približavanje postojećih akcionara
• žele da plaćaju kamatu, a ne dividende na akcije
• žele da emituju hartije koje će privući investitore i na tržištu akcija i na tržištu obveznica


Razlozi emisije konvertibilnih obveznica mogu biti: niži troškovi emisije u odnosu na troškove emisije akcija, isplata kamata su poznat trošak, povećanje akcijskog kapitala uz sniženje dugoročnog duga i dr.

Prednosti emisije konvertibilnih obveznica sa aspekta emitenta su:
• konvertibilne obveznice predstavljaju jeftin način emisije duga, koji je obično subordiniran, ali nesiguran
• akcije se emituju uz premiju
• ne postoje troškovi u vezi sa odloženom pozicijom po akcijama
• većina konvertibilnih obveznica sadrži klauzulu opoziva od strane emitenta

Osnovni nedostatak emisije konvertibilnih obveznica se ogleda u tome što one obično nisu prihvatljive za svop transakcije jer nemaju izvestan datum dospeća.

Prednosti plasmana u konvertibilne obveznice sa aspekta investitora se ogledaju u tome što sve obveznice nose kamatu do roka dospeća ili trenutka konverzije i imaju niži rizik. Sa druge strane, osnovni nedostatak plasmana u konvertibilne obveznice predstavlja upravo njena opozivost.

Uopšte uzev, ove obveznice mogu biti: obveznice koje se mogu konvertovati u druge obveznice korporacije emitenta, obveznice koje se mogu konvertovati u akcije korporacije emitenta i obveznice koje se mogu konvertovati u akcije drugog emitenta.

Obveznice sa varantima su standardne obveznice sa kamatnom stopom, ali za koje je vezan prethodno utvrđen broj varanata. Svaki varant imaocu daje pravo, ali ne i obavezu, da kupi utvrđen broj akcija emitenata, po utvrđenoj ceni i na utvrđeni datum u budućnosti. Ako se izvrši varant, dolazi do dodatnog plaćanja za kupovinu akcija ili drugih hartija od vrednosti.
Ne daju svi varanti pravo na akcije, već mogu dati pravo kupovine određenog broja drugih dužničkih hartija (ali i robe). Varanti koji imaocu daju pravo da kupi određeni broj običnih akcija po utvrđenoj ceni se mogu smatrati dugoročnom kupovnom opcijom na akcije, koja je prodata sa obveznicom.

Obveznice sa varantima su neopozive od strane emitenta, što omogućava investitorima da primoraju emitenta na izvršenje varanata, ukoliko cena bičnih akcija ili drugih hartija poraste iznad nekog utvrđenog nivoa. Ove obveznice obično nude korporacije u pojedinim delatnostima sa visokom stopom rasta, koje nemaju registrovanu emisiju obveznica, te zbog toga nude „pogodnosti“ kao što su varanti, kako bi privukli investitore.

Prednosti emisije obveznica sa varantima su:
• smanjena isplata kamata jer varanti imaju vrednost
• troškovi emisije su niži od troškova emisije običnih akcija
• kao i kod konvertibilnih obveznica, do trenutka izvršenja varanata, ne menja se broj akcija, kao ni kapital emitenta
• mogu se koristiti za svop transakcije

Investitorima su obveznice sa varantima atraktivne jer oni imaju fleksibilnost u pogledu držanja ili prodaje ovih obveznica, sa ili bez varanata. U slučaju likvidacije emitenta, investitor mora biti isplaćen pre akcionara. Plasman u ove obveznice omogućava ostvarenje novčanog toka sličnog onom kod obveznica sa fiksnom kamatnom stopom. Međutim, plasman u obveznice sa varantima nosi i rizik vezan za varante, pri čemu varant ne nosi prinos.

Jedna od najznačajnijih karakteristika obveznica sa varantima je efekat zaduživanja. On predstavlja promenu cene varanta ili konverzione premije za konvertibilnu obveznicu u odnosu na tržišnu cenu akcije ili druge hartije za koju se može zameniti. Drugim rečima, on znači da mala promena cene akcija ili druge hartije može dovesti do znatno većih promena cene varanata.


Banke i druge finansijske institucije emituje različite vrste dugoročnih dužničkih hartija od vrednosti, pri čemu su najznačajnije:
• obveznice komercijalnih banaka
• štedionica i
• hipotkarnih banaka

Obveznice komercijalnih banaka su hartije od vrednosti koje se emituju na rok duži od jedne godine, u cilju refinansiranja već odobrenih dugoročnih kredita. Obično daju pravo na fiksnu kamatu, mada se mogu emitovati i sa varijabilnom kamatnom stopom. Obveznice komercijalnih banaka su osigurane.

Obveznice štedionica predstavljaju hartije od vrednosti koje se emituju na roku duži od jedne godine, u cilju finansiranja poslovanja, dodatnog kreditiranja komitenata, ali i u cilju refinansiranja odobrenih kredita.

Najčešće se emituju sa fiksnom kamatnom stopom, ali se mogu emitovati i sa varijabilnom kamatnom stopom. Retko su opozive, ali zato često imaju amortizacioni fond.

Obveznice hipotekarnih banaka ili hipotekarne založnice, predstavljaju hartije od vrednosti koje se emituju na rok koji je obično duži od 10 godina, u cilju refinansiranja već odobrenih hipotekarnih kredita. Hipotekarne banke karakteriše gotovo optimalna usklađenost izvora i plasmana po ročnosti, što im omogućava da se emisijom hipotekarnih obveznica dodatno obezbede i poboljšaju likvidnost.

I univerzalne banke se mogu javiti kao emitenti dugoročnih obveznica, u cilju finansiranja poslovanja, refinansiranja odobrenih kredita, poboljšanja ročne strukture izvora i dr.

Karakteristike dužničkih hartija od vrednosti su:
• cena hartije
• rizici hartije
• nominalna vrednost
• dospeće
• kamatna stopa
• narasla kamata

Na cenu obveznice (valorizaciju) utiče: vrednost državne obveznice sličnog roka dospeća, kamatna stopa na obveznice i učestalost, dospeće obveznice, kreditni rejting emitenta, vrsta obveznice, registracija obveznice, likvidnost obveznice i oporezivnost obveznice.

Kod obveznica se javljaju kreditni, tržišni, poslovni i strategijski rizik. Kreditni rizik je rizik da emitent neće izvršiti ugovornu obavezu u smislu isplate kamate i otplate glavnice. Tržišni rizik dovodi do promene vrednosti obveznice usled svake promene u nivou ili promenljivosti tekućih tržišnih prinosa ili troškova novca.

Poslovni rizik se odnosi na saldiranje i zakonski rizik. Strategijski rizik nastaje usled načina na koji tržišni učesnici obavljaju trgovinu poslujući za svoje institucije.

Da bi se mogla utvrditi vrednost obveznice, potrebno je znati: stopu prinosa, jednostavnu i kamatu na kamatu, ekvivalentne kamatne stope, sadašnju vrednost, metod obračuna dana, naraslu kamatu, koncept prinosa i cene obveznica.

Kamata na obveznice se iskazuje u vidu godišnje stope prinosa ili kamatne stope za rok dospeća obveznice. To znači da se može izračunati buduća vrednost obveznice. Što je viša godišnja stopa prinosa i rok dospeća, viša je i buduća vrednost i zato je viši i prinos na investiciju.

U praksi većina obveznica nema jednostavnu kamatnu stopu o roku dospeća. Na obveznice se plaća kamata krajem perioda, što je obično kvartalno, polugodišnje i godišnje. To znači da se može ostvariti kamata na kamatu, odnosno govori se o složenoj kamati.

Ekvivalentne kamatne stope se koriste kako bi investitori mogli direktno da porede svoje investicije. To znači konvertovanje prvobitne kamate na kamatu u jednostavnu kamatu. Ekvivalentna kamatna stopa predstavlja kamatnu stopu na obveznicu sa istim rokom dospeća i jednostavnom kamatom.
Omogućava investitorima da procene isplativost ulaganja u određene vrste obveznica, s obzirom da se smatra da se pri istoj kamatnoj stopi trebalo opredeliti za obveznicu na koju se češće plaća kamata.

Sadašnja vrednost obveznice nije uvek jednaka njenoj nominalnoj vrednosti. Obveznicom se može trgovati uz premiju ili uz diskont. Proces utvrđivanja sadašnje vrednosti budućih vrednosti se često naziva diskontovanjem budućih novčanih tokova.

Metod obračuna dana je bitan zbog toga što prethodni obračuni važe samo pod pretpostavkom da se obveznice prodaju i kupuju na datume saldiranja koji koindiciraju sa datumima isplate kamate. Datum dospeća obveznice je konačni datum na koji se može izvršiti otplata glavnice i konačne kamate. Datumi isplate kamate su fiksirani kao godišnji, polugodišnji i kvartalni.

Kada su poznati i rok dospeća i datumi kada se utvrđuje vrednost obveznice, razlika između njih utvrđuje tačan period investiranja. Metod utvrđivanja dužine perioda između ovih datuma je poznat kao metod obračuna dana. Služi i za izračunavanje narasle kamate na obveznicu.
Narasla kamata, odnosno dospela a još neisplaćena kamata, predstavlja kompenzaciju prodavca za bilo koju kamatu koja mu se duguje i koja je akumulirana od trenutka poslednje isplate kamate. Na cenu obveznice u navećoj meri utiču prinos i nominalna vrednost.

Kako se približava isplata kamate, imalac obveznice očekuje da primi kamatu i porast sadašnje vrednosti obveznice. Jedan od ključnih tržišnih faktora prilikom vrednovanja obveznice je poređenje njene vrednosti sa repernom obveznicom sličnog roka dospeća. Reperna obveznica je obično državna obveznica, zbog toga što ona obično ne nosi kreditni rizik i zbog toga što je tržište državnih obveznica veliko i likvidno.

Ukupan prinos se može meriti na dva načina, i to kao: istorijski ukupan prinos i budući ukupan prinos.


Vlasnička hartija od vrednosti je hartija koja dokazuje vlasništvo nad delom sredstava ili potraživanje dobiti i sredstava emitenta. Pod ovim hartijama se podrazumevaju sve vrste akcija. Emitenti akcija mogu biti:
• preduzeća (obično u obliku akcionarskog društva)
• banke i druge finansijske organizacije
• osiguravajuće kompanije

Pribavljanje nedostajućeg kapitala emisijom akcija ima za emitenta određene prednosti. Ne povećava se zaduženost i nema obaveze vraćanja kapitala. S druge strane, emisijom i plasmanom akcija se menja vlasnička struktura emitenta, što može dovesti do promene većinskog kapitala i samim tim kontrole nad poslovanjem. Investitori u akcije mogu biti:
• pojedinci
• institucionalni investitori
• preduzeća iz različitih delatnosti
• banke i druge finansijske organizacije

Investitori kupuju ove akcije kako bi ostvarili kapitalni dobitak na osnovu prodaje akcija u budućnosti, po ceni koja je viša od cene po kojoj su iste kupili. Investitori ulažu novac u akcije preduzeća zato što očekuju da će emitent poslovati dobro, odnosno da će i drugi kupovati akcije, zbog čega će i vrednost akcija da raste. Do pada cene akcija će doći ukoliko investitori smatraju da su poslovni izgledi emitenta loši ili ako dođe do prodaje većeg broja akcija koje poseduju.
Međutim, akcionari su izloženi riziku u slučaju da emitent iskaže gubitak, jer u tom slučaju neće dobiti dividendu, a izgubiće i novac uložen u akcije. Kada su cene akcija previsoke, investitori ih nerado kupuju, ili zato što smatraju da je cena akcija dostigla maksimum ili zato što smatraju da su akcije preskupe.

Akcije predstavljaju dugoročne hartije od vrednosti koje njihovim imaocima daju pravo na prinos u obliku dividende i druga prava, zavisno od vrste akcija.

Vlasniče hartije koje emituju akcionarska društva u SAD nazivaju se „stock“, u Velikoj Britaniji „share“, a u Nemačkoj „aktie“.

Da bi se jedna hartija od vrednosti smatrala akcijom, ona mora da sadrži:
• oznaku da se radi o akciji
• naziv i sedište emitenta
• iznos na koji glasi
• dividendne kupone sa rednim, registarskim i kontrolnim brojem akcije
• potpis emitenta


Najznačajnije klasifikacije su prema:
• načinu određivanja vlasnika
• redosledu izdavanja
• pravu glasa
• vremenu na koje se izdaju
• iznosu na koji glase
• uplaćenosti akcijskog kapitala
• visini nominalne vrednosti
• redovnosti isplate dividende
• pravu na dividendu

U pogledu  načina određivanja vlasnika,  akcije  mo  biti:  na  ime,  na  donosioca,  po  naredbi  i  mešovite
(alternativne)
Prema redosledu izdvajanja javljaju se: osnivačke akcije prve i akcije narednih emisija)

U pogledu prava glasa, razlikuju se: akcije bez prava glasa, akcije sa ograničenim pravom glasa, akcije sa običnim pravom glasa i akcije sa uvećanim ravom glasa. Akcije bez prava glasa se izdaju u drugoj ili narednim emisijama i to radi povećanja kapitala, bez učešća u upravljanju. Akcije sa ograničenim pravom glasa se mogu emitovati samo ako je to predviđeno statutom akcionarskog društva, s obzirom da smanjuju prava akcionara, odnosno daju im pravo da odlučuju samo onekim pitanjima.
Akcije sa običnim pravom glasa su obično osnivačke akcije i akcije narednih emisija, kod kojih ne postoji nikakva klauzula u pogledu prava glasa, već formalno važi da jedna akcija daje pravo na jedan glas. Akcije sa uvećanim pravom glasa su preferencijalne akcije koje se emituju onda kada se želi privući veći broj investitora, kroz privilegiju uvećanog broja glasova po jednoj akciji (npr. 1 akcija = 100 glasova).

S obzirom na vremenski period na koji se izdaju, razlikuju se: privremene i stalne akcije. Privremene akcije se emituju onda kada se uplata akcija vrši u ratama, a stalne akcije se izdaju kod upisa odjednom.

U pogledu iznosa na koji glase, postoje nominovane i kvotne akcije. Nominovane su one koje glase na određeni nominalni iznos i to su prave akcije. Kvotne akcije ne glase na nominalni iznos, već predstavljaju potvrdu o pravu učešća u kapitalu (u procentu). Većina zemalja ove potvrde ne smatra akcijama, jer ne sadrže bitan element-nominalni iznos.

Prema uplaćenosti akcijskog kapitala, akcije mogu biti: besplatne, delimično uplaćene i potpuno uplaćene. Besplatne se dele postojećim akcionarima na teret osnovnog dobitka i smanjenja rezervi. Ove akcije se emituju onda kada vrednost osnovnih akcija na berzi poraste znatno iznad nominalne vrednosti zbog previsoke dividende ili velikih rezervi kako bi se snizila cena akcija. Delimično uplaćene akcije se javljaju kod uplate u ratama, dok potpuno uplaćene akcije postoje kod uplate odjednom.

Sa aspekta visine nominalne vrednosti, razlikujemo: zbirne, osnovne i zajedničke akcije. Zbirne akcije se sastoje od pet ili deset osnovnih akcija, radi lakšeg korišćenja prava glasa, naplate dividende i trgovanja. Osnovne akcije glase na nominalni iznos utvrđen pravilima akcionarskog društva. Zajedničke akcije se javljaju u slučaju previsoke nominalne vrednosti osnovne akcije, kada se ona deli na više delova, pri čemu zbir svih delova čini zajedničku akciju.

Prema redovnosti isplate dividende, akcije mogu biti: akcije koje ostvaruju prihod i akcije rasta. Akcije koje ostvaruju prihod su akcije na koje se redovno isplaćuje dividenda, dok su akcije rasta one kod kojih se ili isplaćuje niska dividenda ili se ona uopšte ne isplaćuje tokom određenog vremenskog perioda.

Prema pravu glasa, mogu biti: obične i preferencijalne akcije. Obične akcije njihovim vlasnicima daju pravo glasa, dok su preferencijalne one koje načelno ne daju pravo glasa.

Osim što može emitovati različite vrste akcija, preduzeće može da emituje i različite vrste KLASA akcija. Tako su akcije klase A obično akcije koje su emitovane javnosti, koje nemaju pravo glasa, ali na koje se isplaćuje dividenda. Akcije klase B su akcije sa pravom glasa, koje su u vlasništvu uprave, koja na ovaj način može kontrolisati emitenta. Na njih se ne plaća dividenda, ali njihovi imaoci imaju koristi od povećanja rezidualne cene.


Akcionari (investitori) u obične akcije preduzeća, kupovinom stiču, kako materijalna, tako i nematerijalna prava. Nematerijalnim pravima se podrazumevaju: pravo na izmenu i dopunu akata akcionarskog društva, pravo uvida u poslovne knjige, izbor direktora i organa uprave, odobravanje prodaje fiksne imovine, davanje saglasnosti za fuzije i pripajanja, usvajanje broja emitovanih običnih akcija, odobravanje emisije prioritetnih akcija, obveznica i drugih hartija od vrednosti itd.

Materijalnim pravima akcionara smatraju se:
• pravo glasa
• pravo na dividendu
• pravo prodaje akcija u svakom trenutku
• pravo preče kupovine
• pravo na srazmeran deo likvidacione mase

Motiv plasmana u obične akcije se ogleda u očekivanju investitora da će njihova cena stalno rasti, odnosno da prodajom mogu uvek dobiti više od iznosa koji su za njih platili. Emisije akcija nisu garantovane, ali praksa je pokazala da se plasmanom u obične akcije ostvaruju viši prinos od prinosa na neke druge vrste ulaganja. U trenutku kupovine ovih akcija, investitori su izloženi dvostrukom riziku: riziku da će emitent (preduzeće) loše poslovati i riziku da će cena akcije da padne.
U najgorem slučaju investitori mogu izgubiti uložena sredstva i ništa više. Akcionari ne odgovaraju za dugove preduzeća čije akcije poseduju, odnosno oni učestvuju u pokriću dugova samo do visine investiranih sredstava. Emisijom akcija emitent nastoji da dođe do nedostajućeg kapitala, čime on deo kontrole prepušta akcionarima.
Nominalna vrednost akcije je uvedena kako bi se garantovalo da će emitent dobiti pravičnu cenu za deo imovine koji predstavlja akcija. Većina emitenata utvrđuje nominalnu vrednost svojih akcija na nivou nižem od cene po kojoj će akcije biti ponuđene na tržištu (uobičajeno 1$ po akciji). Zbog toga nam nominalna vrednost akcija ne govori ništa o vrednosti akcija.

Knjigovodstvena vrednost akcije se definiše bilansnom terminologijom. Izračunava se na taj način što se od vrednosti ukupnih sredstava do koje se dolazi iz bilansa stanja, odbiju ukupne obaveze i preferencijalni akcijski kapital (ukoliko postoji), a dobijena razlika (koja je jednaka ukupnom kapitalu od emisije običnih akcija) se podeli brojem emitovanih običnih akcija.
Akcije se često prodaju po ceni koja je niža od knjigovodstvene vrednosti. Knjigovodstvena i tržišna vrednost mogu biti jednake u trenutku kada nova korporacija emituje akcije, ali nakon toga, ove dve vrednosti samo slučajno mogu biti jednake.

Tržišna vrednost običnih akcija je načelno jednaka kapitalizovanoj vrednosti neto prinosa koji se od njih mogu očekivati u budućnosti.

Za emitente običnih akcija, u osnovi postoje dva modela za procenu prinosa na obične akcije i njihove tržišne vrednosti, i to: model zarada (dobitka) i model diskontovane dividende.

Model zarada procenjuje vrednost običnih akcija na osnovu procene sadašnje vrednosti dobitka na buduće investicije, uključujući i reinvestiranje (zadržavanje) dobitka. Prema ovom modelu, vrednost obične akcije se može utvrditi na taj način što se ukupan neto dobitak razlaže na dva dela: deo dobitka koji emitent isplaćuje u vidu novčanih dividendi i deo dobitka koji se reinvestira u cilju finansiranja budućih investicija.

Prema modelu diskontovane dividende, tržišna vrednost, odnosno cena obične akcije zavisi prevashodno od nivoa očekivanih dividendi i procenjenog rizika mogućnosti njihove realizacije u budućnosti. Cena akcije je jednaka sadašnjoj tržišnoj ceni akcije uvećanoj za kapitalni dobitak, odnosno umanjenoj za kapitalni dobitak koji vlasnik očekuje da će ostvariti njenom prodajom.

Stopa rasta dividende može biti konstantna, progresivno rastuća ili progresivno opadajuća, odnosno može naizmenično fluktuirati (rasti i opadati).

Ove akcije njihovim imaocima daju prioritetno pravo na učešće u ostvarenom dobitku nakon oporezivanja (u vidu preferencijalne dividende), kao i na prioritet pri namirenju iz likvidacione mase, u odnosu na obične akcionare. Rizik ulaganja u ove akcije je zato niži, te se njihovi kupci moraju zadovoljiti i srazmerno nižom dividendnom stopom, koja je obično fiksirana u procentu, u odnosu na nominalnu vrednost akcije.

Veoma podseća na obveznice, ali se od njih razlikuje po izloženosti riziku, koji je ovde mnogo viši. Preferencijalne akcije i svrstavaju u hibridne hartije od vrednosti (imaju karakteristike i dužničkih i vlasničkih hartija). Kapital od emisije preferencijalnih akcija je sličan dugu, s obzirom da preferencijalne dividende predstavljaju fiksni rashod koji umanjuje zarade običnih akcionara.
Ovaj kapital je sličan kapitalu od emisije običnih akcija, s obzirom da potraživanja na ime kamate imaju prioritet u odnosu na potraživanja u vidu dividende, nezavisno od toga da li je došlo do pada prodaje i dobitka. Preferencijalni akcijski kapital se nalazi između duga i običnog akcijskog kapitala.

Sa aspekta emitenta, prednosti se ogledaju u tome što emisijom ovih akcija ne dolazi do podele kontrole nad poslovanjem emitenta, dividende su fiksirane, veći deo dobitka ostaje običnim akcionarima u slučaju rasta dobitka, a u slučaju niskog dobitka, nema opasnosti od likvidacije.
Emitenti emisijom i plasmanom ovih akcija mogu relativno brzo prikupiti neophodni kapital, za koji nemaju obavezu vraćanja, jer se on smatra delom sopstvenog kapitala, a u pojedinim slučajevima mogu čak i odložiti isplatu preferencijalnih dividendi (kumulativne preferencijalne akcije).

Sa aspekta investitora, prednosti plasmana u ove akcije se ogledaju u tome što: one obezbeđuju sigurniji prihod od običnih akcija, imaju prioritet prilikom isplate u slučaju likvidacije, a i 55% preferencijalnih dividendi prijavljenih od strane korporacija se ne oporezuje, s obzirom da su one obično vlasništvo korporacija.

Motiv investitora je u ovom slučaju jasan – niži rizik, ali još uvek dovoljno visok prinos. Nedostaci ovakvog plasmana za investitore su: ograničen prinos, odsustvo prava na dodatnu dividendu, a za pojedince i niži prinos od prinosa na obveznicu nakon oporezivanja, koja je i manje rizična.

Kako bi što brže došli do neophodnog kapitala, emitenti su tokom vremena ponudili čitavu lepezu preferencijalnih akcija: kumulativne, opozive, participativne, sa pravom glasa, sa uvećanim pravom glasa, konvertibilne i dr.

Kumulativne preferencijalne akcije su akcije kod kojih se u toku dužeg vremenskog perioda preferencijalne dividende kumuliraju i zatim kumulativno isplaćuju u nekom budućem periodu.

Participativne preferencijalne akcije su one akcije koje se vanredno emituju, a koje njihovim imaocima daju pravo na utvrđenu dividendnu stopu uvećanu za učešće u svakoj isplati novčanih dividendi na obične akcije, koja je veća od participativnih preferencijalnih dividendi.

Konvertibilne preferencijalne akcije predstavljaju kombinaciju preferencijalne akcije koja se poseduje i kupovne opcije koja daje pravo na kupovinu obične akcije emitenta po utvrđenim uslovima. Mogu se konvertovati u obične akcije.



Izvedena (derivatna) hartija od vrednosti je ugovor između dve strane, kojim se predviđa transfer određenog sredstva ili novca na ili pre utvrđenog datuma u budućnosti, po utvrđenoj ceni. Vrednost izvedene hartije se menja sa promenom jedne ili većeg broja tržišnih promenljivih, kao što je kamatna stopa ili devizni kurs.

Jedan od glavnih razloga upotrebe izvedenih hartija od vrednosti je upravljanje rizikom, tj. mogućnost odvajanja i tačnije kontrole rizika kroz promenu strane u ugovoru, čime se stvara osiguranje.

Kod izvedenih hartija se javljaju sledeća lica:
• hedžersi (lica koja žele da snize, hedžiraju rizik)
• špekulanti (koji zauzimaju suprotnu poziciju u odnosu na hedžerse i preuzimaju rizik u nadi da će ostvariti profit od promene cene u njihovu korist)
• arbitražeri (koji trguju izvedenim hartijama i nastoje da ostvare zaradu na osnovu razlike u ceni izvedenih hartija na različitim tržištima izvedenih hartija ili po osnovu razlike u ceni izvedenih i osnovnih hartija)

Izvedenim hartijama se trguje prevashodno na organizovanom tržištu, odnosno na berzi. Kupovinu i prodaju izvedenih hartija za svoje klijente ili za svoj račun, vrše trgovci i brokeri. Oni mogu trgovati na tri načina:
• na berzanskom parketu uzvikivanjem
• na vanberzanskom tržištu
• korišćenjem elektronskog sistema za automatsko uparivanje

Osnovne izvedene hartije od vrednosti su:
• forvard ugovori
• fjučersi
• opcije
• svopovi