Hartije od vrednosti Tipovi,Blagajnički Zapisi,Obveznice

Hartija od vrednosti bi se mogla definisati kao pismena isprava kojom njen izdavalac preuzima obavezu da njenom zakonitom imaocu ispuni obavezu koja je u njoj sadržana.

Da bi se jedna isprava smatrala hartijom od vrednosti, potrebno je da ona bude sačinjena u pisanom obliku, da iz nje proizilazi određeno građansko (obično imovinsko) pravo i da je ostvarenje ovog prava vezano za postojanje same isprave.

Hartija od vrednosti sadrži sledeće elemente:
• oznaku vrste hartije od vrednosti,
• firmu, odnosno naziv i sedište, odnosno ime i prebivalište izdavaoca hartije,
• firmu, odnosno naziv ili ime lica na koje ili po čijoj naredbi hartija glasi ili otnaku da se radi o hartiji od vrednosti na donosioca,

• tačnu oznaku obaveze izdavaoca koja proizilazi iz same hartije,
• mesto i datum izdavanja, odnosno ako se hartije izdaju u seriji, i serijski broj,
• potpis izdavaoca, a kod hartija koje se izdaju u seriji i faksimil potpisa ovlašćenog lica.

Kod svake hartije od vrednosti, bitna su tri lica:
• izdavalac ili emitent hartije,
• poverilac ili korisnik prava iz hartije i
• dužnik ili obveznik, koji je dužan da o roku i na utvrđen način izvrši obavezu sadržanu u hartiji.


Prema načinu označavanja korisnika, odnosno prenosa vlasništva, hartije mogu biti:
• na ime (npr. rekta menica i založnica)
• po naredbi (menica, ček, konosman, skladišnica i dr.)
• na donosioca (ček, kada ne sadrži ime remitenta, pojedine akcije i obveznice)
• alternativne ili mešovite

Karakteristika hartija od vrednosti na ime je da se prava iz njih prenose posebnim postupkom (cesijom). Prava iz hartija od vrednosti po naredbi se prenose indosiranjem. Hartije od vrednosti na donosioca karakteriše najjednostavniji prenos prava-prostom predajom u ruke novog vlasnika. Alternativne hartije od vrednosti predstavljaju kombinaciju hartija po naredbi i hartija na donosioca i nastale su kako bi se olakšao privredni promet.

Prema sadržini prava koje iz hartije proizilazi, razlikujemo:
• realne ili stvarnopravne (konosman, tovarni list skladišnica, založnica)
• novčane ili obligacionopravne (menica, ček, blagajnički zapis, komercijalni zapis, obveznica)
• hartije od vrednosti koje vlasniku daju pravo učešća (npr. akcija i ulog komanditora u komanditnom društvu)

Prema emitentu:
• javnopravne hartije (sve hartije od vrednosti koje izdaje država, lokalni organi uprave i državna preduzeća)
• privatne hartije od vrednosti (sve hartije koje izdaju preduzeća, finansijske institucije i dr.)



S obzirom na vrstu privredno-finansijskog posla iz kog su nastale:
• iz robnog prometa (konosman, tovarni list, skladišnica)
• iz kreditnih poslova (menica, blagajnički i komercijalni zapis, obveznica)
• iz platnog prometa (ček)
• iz depozitnih poslova (sertifikat odeponovanim sredstvima)
• iz posla pribavljanja kapitala (potvrda o kuksu i akcija)
• iz zalaganja stvari (založnica i hipotekarna založnica)

Prema vezi sa osnovnim poslom iz koga su nastale:
• apstraktne (ne vidi se veza sa osnovnim poslom, npr. menica)
• kauzalne (jasno se vidi veza sa osnovnim poslom, npr. konosman ili skladišnica)
• izvedene (nastale su iz drugih hartija i njihovog prometa).

Prema vrsti prinosa, mogu biti:
• sa fiksnim prinosom (komercijalni zapis, obveznice različitih emitenata)
• sa varijabilnim prinosom (obične akcije i pojedine vrste obeznica)
• sa mešovitim prinosom (konvertibilne obveznice, obveznice sa pravom učešća u dobiti)

Prema momentu nastanku prava, razlikujemo:
• kratkoročne
• dugoročne

Prema mestu izvršenja:
• domaće
• međunarodne

Prema tome da li emisijom emitenti postaju vlasnici ili dužnici, tj. investitori suvlasnici ili kreditori, razlikujemo:
• dužničke (kreditne) i
• hibridne

Ova podela je posebno značajna. Naime, to je podela na osnovne i izvedene hartije od vrednosti.



Dužničke, odnosno kreditne hartije od vrednosti su hartije čijom emisijom emitent dolai do neophodnih finansijskih sredstava i istovremeno preuzima na sebe obavezu da ih u utvrđenom roku vrati (otplati nominalnu vrednost), zajedno sa pripadajućim prinosom. Finansiranje emisijom dužničkih hartija od vrednosti, ima prednosti u odnosu na klasično finansiranje kreditom, zbog toga što se dug, odnosno nominalna vrednost hartije mora vratiti o roku dospeća, dok se u pravilnim vremenskim intervalima vrši isplata kamate kao prinosa hartije. Pribavljanjem finansijskih sredstava na ovaj način, ne menja se vlasnička struktura emitenta, a samim tim ni kontrola nad njegovim poslovanjem. Kada se govori o dužničkim hartijama, misli se na različite vrste zapisa i obveznica. Dužničke hartije od vrednosti predstavljaju svakako najveću grupu hartija od vrednosti.

Razlikujemo: domaće i međunarodne dužničke hartije od vrednosti. Domaće su različite vrste zapisa i obveznica, koje na domaćem tržištu emituju država i korporacije i koje glase na domaću valutu. Pod međunarodnim dužničkim hartijama od vrednosti se podrazumevaju različite vrste obveznica, koje emituju inostrani emitenti na domaćem ili inostranom tržištu i koje glase na valutu tržišta na kome se emituju ili neku drugu valutu.

U osnovi, postoje četiri vrste ovih obveznica, i to:
• inostrane
• evroobveznice
• obveznice „zmaj“
• globalne obveznice

Inostrane obveznice emituju inostrani emitenti na domaćem tržištu i denominirane su u valuti tog tržišta. Evroobveznice predstavljaju takvu vrstu dužničkih hartija koje emituju države, banke, korporacije i nadnacionalne organizacije van domaćeg tržišta valute u kojoj su denominirane. One obično imaju rok dospeća od 3 do 20 godina i denominirane su najčešće u evrima ili američkim dolarima.

Obveznice „zmaj“ mogu biti emitovane u bilo kojoj valuti na najmanje dve takozvane „zmaj“ berze (Hong
Kong, Singapur ili Tajvan).

Globalne obveznice su obveznice kojima se istovremeno trguje na evrotržištu i na jednom ili većem broju domaćih tržišta i često ih emituju međunarodne organizacije (npr. Svetska banka).

S obzirom na emitenta, razlikuju se:
• državne i
• korporativne dužničke hartije od vrednosti

Prema kamatnoj stopi koja se plaća na dužničke hartije od vrednosti, sve ove hartije se mogu podeliti na:

• dužničke hartije od vrednosti sa fiksnom kamatnom stopom (blagajnički zapisi, komercijalni zapisi i čiste („vanila“) obveznice.
• sa varijabilnom kamatnom stopom (različite vrste zapisa i obveznica kod kojih je kamatna stopa vezana za kretanje odabrane kamatne stope na tržištu)
• sa nultom kamatnom stopom (zbog čega se i prodaju uz značajan diskont)

S obzirom na mogućnost otkupa pre roka dospeća, dužničke hartije od vrednosti mogu biti:
• opozive
• sa prodajnom opcijom
• sa amortizacionim fondom
• bez roka dospeća

Opozive su one koje emitent može opozvati (otkupiti) po utvrđenoj ceni pre roka dospeća, pri čemu se ovde najčešće govori o dugoročnim obveznicama.

One sa prodajnom opcijom predstavljaju hartije koje njihovom imaocu daju pravo (opciju) da ih po utvrđenoj ceni i na utvrđene datume mogu prodati emitentu.

Dužničke hartije od vrednosti sa amortizacionim fondom su, pre svega, obveznice kod kojih se jedan deo nominalne vrednosti otplaćuje na ugovorene datume i u ugovorenim iznosima, čime se emitentu olakšava otplata.

Hartije ber roka dospeća obično podrazumevaju obveznice koje emituju bilo država bilo korporacije i koje nose fiksnu kamatnu stopu, ali koje nemaju utvrđen krajnji rok dospeća.

Dužničke hartije od vrednosti se prema načinu otplate nominalne vrednosti mogu podeliti na:
• hartije vezane za indekse
• hartije u dvojnoj valuti

Karakteristika dužničkih hartija od vrednosti vezanih za indekse (indeksirane hartije) je da je kamatne stopa koja se na njih plaća vezana za određeni indeks cena, devizni kurs ili kamatnu stopu na tržištu novca, čime investitore štite od inflacije.

Hartije u dvojnoj valuti predstavljaju hartije kod kojih su otplata nominalne vrednosti i isplata kamate izražene u dvema različitim valutama, čime se emitenti, ali i investitori, štite od promene deviznog kursa.

U odnosu na to da li je emisija dužničkih hartija od vrednosti obezbeđena sredstvima ili ne, razlikuju se: obezbeđene, neobezbeđene i hartije za refinansiranje postojećeg duga.


Predstavljaju visoko likvidne hartije od vrednosti, koje imaju rok dospeća do 270 dana i koje ne sadrže rizik nemogućnosti izmirenja obaveza.

Emitenti ovih hartija mogu biti: država i rivatni sektor.

Najznačajnijim kratkoročnim dužničkim hartijama od vrednosti, smatraju se:
• blagajnički zapisi
• prenosivi sertifikati o depozitu
• bankarski akcepti i
• komercijalni zapisi

Blagajnički zapisi predstavljaju pismene isprave kojima se emitent obavezuje da će njihovom imaocu o roku dospeća isplatiti određeni iznos (nominalnu vrednost) i pripadajuću kamatu. Kao emitent se može javiti država, odnosno centralna banka, banke i druge finansijske organizacije. Obično imaju rok dospeća od 3 meseca do 1 godine. Centralna banka emituje blagajničke zapise u cilju regulisanja novčane mase u opticaju. Ovo su ujedno i najlikvidnije državne hartije, s obzirom da imaju najkraći rok dospeća u odnosu na sve druge hartije kod kojih se kao emitent javlja država ili njeni organi i preduzeća- Blagajnički zapisi banaka i drugih finansijskih organizacija imaju za cilj pribavljanje stabilnijih izvora finansiranja, odnosno prevazilaženje kratkoročne nelikvidnosti. Mogu da glase na ime ili na donosioca. Zapisi se mogu prodavati uz diskont koji je izvor prihoda za investitora u ove hartije.

Prenosivi sertifikati o depozitu su hartije od vrednosti koje je kreirala Citibank iz Nju Jorka 1961. godine.

Sertifikat emituju banke i druge finansijske organizacije na osnovu sredstava fizičkih i pravnih lica primljenih u depozit i može glasiti i na domaću i na inostranu valutu. Za banku koja izdaje depozit se kaže da je „kupila depozit“ na taj način što je ponudila sertifikate o depozitu na prodaju, po kamatnoj stopi koja je dovoljno visoka da privuče velike deponente da kupe ove depozite.

Depozit ne može biti povučen pre određenog datume dospeća bez kazne pri čemu je uobičajena kazna sniženje kamatne stope. Prenosivim sertifikatima o depozitu se svakodnevno trguje između banaka koje imaju višak depozita i banaka kojima su potrebni depoziti. Mogu se koristiti za izmirivanje obaveza, ali i za obezbeđenje plaćanja davanjem u zalog.

Bankarski akcepti su kratkoročne hartije od vrednosti tržišta koje se uobičajeno vezuju za spoljnu trgovinu kada izvoznik (prodavac) nije voljan da odobri kredit nepoznatom stranom kupcu (ili uvozniku). Kupac se obraća dobro poznatoj međunarodnoj banci za bankarski akcept da bi otklonio strepnju prodavca da mu dug možda neće biti vraćen.

Dakle, predstavlja pismeno obećanje banke (inostrane) uvoznika da će pozajmljeni iznos biti otplaćen banci izvoznika koja osigurava izvoznikovu naplatu. Bankarski akcept je praktično hartija kod koje ne postoji rizik nemogućnosti naplate zbog toga što iza ove hartije stoji međunarodna i priznata banka.

Komercijalni zapisi su kratkoročne hartije od vrednosti koje emituju preduzeća (obično velika i poznata) u cilju jeftinijeg finansiranja kratkoročnih poslovnih potreba (npr. za prevazilaženje povremenog nedostatka sredstava usled sezonskih oscilacija, poremećaja u poslovanju i dr.) Komercijalni zapis obično ima rok dospeća od nekoliko dana do 270 dana. Kreditni rejting većine emitenata je toliko visok, da su takozvane prvoklasne kamatne stope na komercijalne zapise u osnovi nerizične kamatne stope koje se poklapaju sa prinosima na prenosive sertifikate o depozitu i bankarske akcepte.

Pored ovih hartija, u pojedinim razvijenim zemljama, javljaju se i ugovori o ponovnom otkupu, federalni fondovi, evrodolarski zajmovi i dr. Radi se o ugovorima o prodaji hartije uz istovremeno prihvatanje prodavca da će hartiju otkupiti na dogovoreni datum i po ugovorenoj ceni. Između cene po kojoj se hartija prodaje i po kojoj se ona otkupljuje, postoji razlika koja se naziva repo kamatnom stopom. Ona predstavlja trošak (dug) za zajmotražioca.


Pod dugoročnim dužničkim hartijama od vrednosti se podrazumevaju pismene isprave koje njihovim imaocima daju pravo na naplatu iznosa koji je na njoj naznačen o roku dospeća (koji je duži od jedne godine) kao i pravo na prinos u vidu kamate. Ovim hartijama se smatraju zapisi i različite vrste obveznica. Kao emitenti ovih hartija se mogu javiti, kako javni sektor, tako i privatni sektor. Imajući u vidu da se radi o jednoj od najvećih grupa hartija od vrednosti, one bi se prema emitentima mogle podeliti na:
• dugoročne dužničke hartije od vrednosti države i njenih organa i preduzeća
• dugoročne dužničke hartije od vrednosti preduzeća (korporacija) i
• dugoročne dužničke hartije od vrednosti banaka i drugih finansijskih organizacija

Tu spadaju:
• državni zapisi
• državne obveznice
• komunalne obveznice
• obveznice državnih preduzeća

Državni zapisi su hartije od vrednosti koje periodično emituje i prodaje centralna banka, po nominalnoj vrednosti i na koje periodično plaća fiksnu kamatu. Kamatna stopa koja je naznačena na zapisu se naziva kuponskom stopom. Rok dospeća ovih zapisa je od 1 do 10 godina.

Emisijom ovih zapisa država nastoji da dođe do neophodnih sredstava za prevazilaženje problema u dugoročnom finansiranju privrede. Investitori plasman u ove hartije smatraju atraktivnim jer su sigurne (za njih garantuje država) i omogućavaju ostvarenje određenog prinosa u vidu kamate.

Obveznica predstavlja pismenu ispravu kojom se emitent obavezuje da će investitoru o roku dospeća vratiti pozajmljeni iznos o platiti pripadajuću kamatu za utvrđeni vremenski period. Osnovne karakteristike obveznice su: glavnica (nominalni iznos na koji glasi), kamatna stopa (fiksna ili varijabilna) i rok dospeća (do 1 godine ili duži od 1 godine).

Obveznice mogu biti kratkoročne i dugoročne, sa fiksnom ili varijabilnom stopom. Dugoročne obveznice, osim roka dospeća koji je duži od jedne godine, karakteriše i isplata kamate koja se vrši obično obično imaju duži rok od dospeća (obično duže od 10 godina), kao emitent se takođe javlja država, koja njihovom emisijom nastoji da pokrije deficit budžet za finansiranje infrastrukture i razvojnih projekata. Država garantuje za ove obveznice i na njih se občno ne plaća porez. Kamatna stopa na ove obveznice je viša nego na državne zapise.
Državne  obveznice  mogu  biti  sa  beskamatnim  kuponima,  fiksnom  ili  varijabilnom  kamatnom  stopom.

Opozivnost emisije obveznica znači istovremeno i propušteni prinos za investitore u ove obveznice, zbog čega kamatna stopa na njih mora biti viša. Obveznice vezane za indekse se emituju u cilju sniženja troškova zaduživanja (kroz nižu kamatnu stopu) i privlačenja investitora.

Najznačajnije vrste obveznica vezanih za indekse koje emituje država su:
• kapitalno indeksirane obveznice (otplata glavnice i isplata kamate su prilagođene inflaciji o roku dospeća)
• obveznice indeksirane na kamatu (kamata se plaća po fiksnoj stopi, a glavnica se usklađuje sa kretanjem berzanskog indeksa u rokovima isplate kamate)
• indeksirane obveznice sa beskamatnim kuponima (tokom veka trajanja obveznice se ne isplaćuje kamata, već se o roku dospeća otplaćuje glavnica koja je usklađena sa stopom inflacije)

Komunalne obveznice se nazivaju i obveznicama lokalnih organa uprave. Radi se o obveznicama koje se izdaju u cilju finansiranja razvoja regionalne i komunalne infrastrukture. Ove obveznice nose kuponsku kamatu koja obično ne podleže oporezivanju. Komunalne obveznice mogu b

I registrovane i neregistrovane. Investitori koji vole da izbegavaju porez, vole neregistrovane komunalne obveznice, zato što mog izbeći plaćanje poreza (prodaja ili poklon ovih obveznica ne podleže oporezivanju, jer vlasnik nije registrovan).

Obveznice državnih preduzeća su slične državnim obveznicama, s tim što kod njih država ne garantuje za otplatu i plaćanje kamate. Zbog toga ove obveznice i nose nešto višu kamatnu stopu u odnosu na državne obveznice. Bez obzira na izneto, za državu bi bilo politički i ekonomski loše ako bi dopustila da ove obveznice ne budu otplaćene, zbog čega centralna banka obično formira namenske fondove.


Tržište dugoročnih državnih dužničkih hartija od vrednosti je jedan od najvaćnijih elemenata tržišta hartija od vrednosti. Sve države uzimaju novac u zajam kroz emisiju obveznica i drugih dužničkih hartija na domaćem tržištu, kako bi finansirale svoje nacionalne i razvojne programe. Nakon što se ove hartije emituju, one postaju predmet trgovine i na domaćem o na međunarodnom tržištu.

Dugoročne državne dužničke hartije od vrednosti SAD su hartije od vrednosti najvišeg kvaliteta i time najnižeg rizika u odnosu na hartije od vrednosti drugih država. Tržište ovih hartija je najlikvidnije u svetu i ima dnevni promet oko 100 milijardi dolara.
Postoje tri osnovne vrste ovih hartija:
• državne obveznice
• državni zapisi
• blagajnički zapisi

Državne obveznice i zapise prodaje SAD centralna banka primenom aukcijskog sistema. Drže se u računarskom obliku, a primarni dileri su povezani sa centralnom bankom. Većina državnih obveznica i zapisa glase na minimalno jedan milion američkih dolara. Kamata na obveznice i zapise se izračunava na osnovu stvarnog broja dana koji protekne tokom perioda za obračun kamate. Kamata se isplaćuje polugodišnje. Većinom ovih hartija se trguje na vanberzanskom tržištu.

Dugoročne državne dužničke hartije od vrednosti u Velikoj Britaniji su hartije od vrednosti koje emituje država V.Britanije kako bi uzela zajam. Prvobitno je ova hartija bila vezana za zlato. Postoje tri osnovne vrste ovih hartija:
• kratkoročne (dospeće do 7 godina)
• srednjoročne (dospeće od 7 do 15 godina)
• dugoročne (dospeća preko 15 godina)

Na većinu ovih hartija se plaća polugodišnja kamata, a u celini se otplaćuju o dospeću kao „metak“ otplata.

Dugoročne državne dužničke hartije od vrednosti u Francuskoj su: bonovi trezora sa fiksnom otplatom i godišnjom kamatom i obveznice trezora. Kamata na obe vrste ovih hartija se isplaćuje godišnje, a otplata glavnice se vrši u obliku „metka“. Jedinstvena karakteristika francuskog tržišta je da se kamata računa od datuma trgovine, a ne od datuma obračuna.

Dugoročne državne dužničke hartije od vrednosti u Nemačkoj čini veliki broj obveznica koje emituje nemačka država. Obveznice federalne države su poznate pod nazivom Bunds i obično imaju rok dospeća od 10 godina, iakojemoguće da imaju rokove od 6 do 30 godina. Federalna država garantuje za obveznice velikog boja agencija, kao što su: federalna železnica, federalna pošta, Nemački fond za razvoj.

Bundesbanka, centralna banka Nemačke, emituje registrovane obveznice za račun federalne države, koje imaju godišnju kamatu i otkup u vidu „metka“. Federalna država, takođe, emituje srednjeročne zapise poznate pod nazivom Bobls. Obveznice federalne države se obično emituju svakog meseca. Nemačke državne hartije se nalaze na listingu nemačkih berzi, s tim što se njima trguje i na vanberzanskom tržištu.

Dugoročne državne dužničke hartije od vrednosti u Japanu su srednjeročne i dugoročne obveznice. Nalaze se na listingu japanskih berzi, ali se oko 98% svih obveznica nalazi u trgovini na vanberzanskom tržištu. Uobičajeno japanske državne obveznice glase na 100.000 jena. Preko 97% svih obveznica je registrovano kod Banke Japana. Kamata se obračunava na osnovu stvarnog broja dana (365) ili stvarnog broja dana plus 1.
Predstavljaju hartije koje emituju različiti oblici preduzeća iz različitih delatnosti na rok duži od jedne godine, u cilju pribavljanja kapitala neophodnog za rast i razvoj. Kod njih postoji rizik nemogućnosti otplate glavnice i isplate pripadajuće kamate. Korporativne obveznice nose viši rizik, ali i viši potencijalni prinos u odnosu na državne obveznice i mogu biti emitovane na domaćem i međunarodnom tržištu (i u domaćoj u inostranoj valuti). Većina emisija korporativnih obveznica na domaćem tržištu e vrši preko sindikata domaćih banaka, pri čemu vodećeg menadžera sindikata imenuje emitent. Banka, odnosno sindikat, ima zadatak da obezbedi da emitent ispuni svoje ugovorne obaveze. Korporativne obveznice predstavljaju najveću grupu dugoročnih dužničkih hartija od vrednosti. Korporacije mogu emitovati sledeće vrste obveznica:
• osigurane i neosigurane
• registrovane i neregistrovane
• sa beskamatnim kuponima, sa fiksnom ili varijabilnom kamatnom stopom
• opozive, sa prodajnom opcijom, amortizacionim fondom i bez roka dospeća
• vezane za indekse i u dvojnoj valuti
• konvertibilne i obveznice sa varantima

Prema toma da li su obveznice obezbeđene sredstvima korporacije kao emitenta ili ne, razlikujemo osigurane i neosigurane obveznice.

Osigurane obveznice su obveznice korporacija sa relativno kratkim rokom dospeća i fiksnom kamatnom stopom, koje su osigurane sredstvima korporacije. Kao obezbeđenje se obično koristi davanje u zalog određenog sredstva. Zalog povećava atrakstivnost obveznica za investitora, zbog toga što otplatu duga čini izvesnijom. U stvarnosti, založena stvar se retko prodaje ukoliko emitent ne izmiri obaveze prema imaocima obveznica. Kamata na korporativne obveznice se obično isplaćuje polugodišnje. Ove obveznice postoje na tržištima Velike Britanije, Australije i Novog Zelanda. Njima se može trgovati i na berzi i na vanberzanskom tržištu. Zavisno od načina osiguranja, mogu biti:
• obveznice sa fiksnim osiguranjem
• obveznice sa promenljivim osiguranjem

Kod obveznica sa fiksnim osiguranjem su utvrđena sredstva korporacije kojima ona ne može raspolagati, tako da se u slučaju likvidacije korporacije ova sredstva moraju prodati, kako bi se otplatila obveznica. U ovu grupu spadaju hipotekarne i obveznice obezbeđene zalogom. Hipotekarne obveznice su one koje su obezbeđene hipotekom na određenoj nepokretnosti emitenta, pri čemu sama hipoteka može biti otvorena, ograničeno otvorena i zatvorena. Investitori u hipotekarne obveznice su obično komercijalne banke, menadžeri fondova, osiguravajuće kompanije i penzijski fondovi.

Obveznice obezbeđene zalogom su hartije kod kojih se kao obezbeđenje koriste akcije i obveznice drugih kompanija, koje su deponovane kod poverenika. Većina ovih obveznica su „metak“ tipa. One omogućavaju korporacijama da svoja inače nelikvidna potraživanja konvertuju u novac. Investitori su zanteresovani za plasman u ove obveznice zbog togšto one obično imaju visokkreditni rejting, atraktivne kamatne stope, stabilne novčane tokove, likvidno tržište i pokrivaju veći broj rokova dospeća.

Obveznice sa promenljivim osiguranjem podrazumevaju da se kao obezbeđenje koriste sva sredstva korporacije, tako da u slučaju njene likvidacije, sva sredstva moraju biti prodata, kako bi se otplatila obveznica. Razlikovanje ove dve vrste obveznica je bitno, s obzirom da one određuju prioritet imaoca obveznice u slučaju likvidacije korporacije.

Redosled prilikom naplate u slučaju likvidacije je sledeći: obveznice sa fiksnim osiguranjem, preferencijalni kreditori, obveznice sa promenljivim osiguranjem i neosigurani kreditori. U SAD su ove obveznice poznate kao osigurane obveznice. Neosigurane obveznice su obveznice kod kojih ne postoji obezbeđenje u vidu zaloge ili hipoteke.
Ovo ne znači da su imaoci ovih obveznica nezaštićeni u slučaju da emitent ne ispuni ugovorne obaveze, ali se oni smatraju tzv. opštim kreditorima (poveriocima). Sva sredstva, koja nisu posebno navedena kao zaloga i sve ono što preostane nakon isplate osiguranih obveznica od sredstava koja su prethodno založena, stoje na raspolaganju za isplatu potraživanj.
Neosiguranim obveznicama se smatraju garantovane i subordinirane obveznice. Garantovane su one obveznice za koje garantuje treća strana, obično roditeljska firma. Subordinirane su one koje se u slučaju likvidacije emitenta isplaćuju nakon što se isplati „stariji“ dug. Na ove obveznice emitent mora platiti višu kamatnu stopu, kako bi privukao investitore.

Registrovane obveznice su obveznice kod kojih se kamata isplaćuje registrovanom imaocu, zbog čega je prenos prava iz njih otežan.

Neregistrovane obveznice su obveznice kod kojih se kamata isplaćuje onome ko poseduje obveznicu, zbog čega je prenos prava iz ovih obveznica mnogo lakši, nego u slučaju registrovanih.

Obveznice sa beskamatnim kuponima, obveznice sa fiksnom i obveznice sa varijabilnom kamatnom stopom

Prema kamatnoj stopi koja se plaća na obveznice, razlikujemo:
• obveznice sa beskamatnim kuponima
• sa fiksnom kamatnom stopom (čiste obveznice)
• sa promenljivom kamatnom stopom

Obveznice sa beskamatnim kuponima su obveznice na koje se ne plaća kamata tokom veka trajanja, zbog čega se prodaju (kupuju) uz značajan diskont u odnosu na nominalnu vrednost. Rok dospeća ovih obveznica je od 5 do 10 godina. Prinos na ove obveznice predstavlja razliku između kupovne cene i cene otkupa. Obveznice se o roku dospeća otkupljuju po punoj nominalnoj vrednosti. Emitenti ovih obveznica su oni koji žele da odlože otplatu investitorima.
Prednost za emitenta je što ne mora da plaća kamatu tokokm života obveznice i na taj način ima poresku olakšicu. Investitori moraju verovati da će korporacija postojati o roku dospeća, da bi pristali da kupe ove obveznice.

Obveznice sa fiksnom kamatnom stopom su obveznice na koje se plaća fiksna kamatna stopa investitorima do isteka roka dospeća. Sve korporativne obveznice se smatraju obveznicama sa fiksnom kamatnom stopom.

Ove obveznice imaju konačan rok dospeća o kome se vrši konačna isplata kamate i otplata glavnice. Obično se kamata isplaćuje polugodišnje ili godišnje. Nazivaju se i čistim „vanila“ obveznicama. Obično su registrovane. Govorimo o „metak“ obveznici. Obveznice sa fiksnom kamatom emituju korporacije; Mogu se emitovati i na domaćem i na međunarodnom tržištu.

Obveznice sa promenljivom kamatnom stopom su dugoročne hartije od vrednosti kod kojih se kuponska kamata utvrđuje u određenim vremenskim periodima, na osnovu kretanja odabranog indeksa ili odabrane kamatne stope. Ove obveznice su nastle usled potrebe emitenata da plate najnižu moguću kamatnu stopu u slučaju promenljivosti kamatnih stopa na tržištu.
Predstavljaju srednjeročne i/ili dugoročne dužničke hartije koje kombinuju isplatu kamate kod kratkoročnih hartija sa dospećem obveznica sa fiksnom kamatnom stopom.

U trenutku emisije, kamatna stopa nije fiksna u toku veka trajanja obveznice. Kamatna stopa varira iznad ili ispod referentne stope (indeksa), kao što je LIBOR, HIBOR, SIBOR ili stopa na državne blagajničke zapise u SAD i periodično se utvrđuje. Kamatna stopa se iskazuje kao odabrana stopa plus određeni broj osnovnih poena i naziva se marginom.
Investitorima u obveznice garantuje minimalna stopa. Datum na koji se utvrđuje nova stopa, naziva se datumom fiksiranja i on predstavlja datum kada kamatna stopa postaje efektivna. Korporacije emituju ove obveznice kada imaju uvid u kamatne stope i kada žele da snize troškove vezane za obveznice sa fiksnom kamatom. Investitori u obveznice sa varijabilnom kamatnom stopom su banke, korporacije i menadžeri fondova.

Najznačajnije varijante obveznica sa varijabilnom kamatnom stopom su:
• zapisi sa varijabilnom kamatnom stopom
• obveznice sa kamatnom stopom koja se menja u suprotnom pravcu
• obveznice sa donjim limitom
• obveznice sa češćim obračunom kamate
• obveznice sa gornjim i donjim limitom
• obveznice koje se mogu konvertovati u obveznice sa kraćim rokom dospeća

Zapisi sa varijabilnom kamatnom stopom su hartije od vrednosti kod kojih se kamatna stopa zasniva na dugoročnoj kamatnoj stopi i ponovo se utvrđuje obično se utvrđuje jednom godišnje.

Obveznice sa varijabilnom kamatnom stopom koja se menja u suprotnom pravcu, nose kamatu koja se kreće u pravcu suprotnom od repernog indeksa (stope). Ove obveznice se obično emituju kao deo šire finansijske strategije. Vrednost obveznica sa varijabilnom kamatnom stopom koja se menja u suprotnom pravcu, raste kada kamatne stope padaju, pri čemu raste i cena obveznice i kamatna stopa. Obrnuto, vrednost obveznica sa varijabilnom kamatnom stopom koja se menja u suprotnom pravcu, smanjuje se kada kamatne stope rastu (i to smanjuje i cenu i kamatnu stopu).

Obveznice sa donjim limitom su obveznice savarijabilnom kamatnom stopom koja se utvrđuje svakih šest meseci na osnovu određene kratkoročne kamatne stope kojoj se dodaje određena indeksna marža. Ako je u trenutku utvrđivanja kamatne stope bazna kamatna stopa niža od utvrđenog nivoa, kamatna stopa postaje fiksna do dospeća obveznice i jednaka je utvrđenom nivou.

Obveznice sa varijabilnom kamatnom stopom sa češćim obračunom kamate su obveznice kod kojih se kamata obračunava u kraćim periodima u odnosu na isplatu.

Obveznice sa gornjim i donjim limitom su obveznice kod kojih su obračun i primena baznih kamatnih stopa ograničeni gornjim i donjim limitom. Do novog obračuna dolazi samo ako bazna kamatna stopa pređe gornji limit, odnosno padne ispod donjeg limita.

Obveznice koje se mogu konvertovati u obveznice sa kraćim rokom dospeća su obveznice koje sadrže opciju konverzije u obveznice sa kraćim rokom dospeća i nižom kamatnom stopom, pri čemu se nakon jednom izvršene konverzije mogu ponovo konvertovati u prvobitne obveznice i pre roka dospeća kratkoročnije obveznice.