Karakteristike Trgovanja Opcijama Kao Finansijskog Derivata

Opcije predstavljaju drugu veliku grupu finansijskih derivata, odnosno izvedenih hartija od vrednosti. U široj finansijskoj praksi je prisutno shvatanje prema kojem se svaki ugovor koji jednoj od ugovorenih strana daje pravo da nešto kupi ili proda naziva opcijom. Opcioni ugovori predstavljaju ugovore kod kojih se finansijski instrumenti razmenjuju putem kupovine i prodaje po utvrđenoj ceni i na određeni dan u budućnosti.

Opcije se prvi put pojavljuju u Holandiji i Japanu, prilikom razvoja terminskog trgovanja 30-ih godina XVII veka. Prvo trgovanje sa calls-ima i puts-ima na akcije zabeleženo je na Londonskoj berzi 20-ih godina XIX veka. Upravo trgovanja calls-ima i puts-ima predstavljaju preteču kupovine i prodaje današnjih opcija. Kada je 1973. godine osnovana Čikaška berza opcija (Chicago Board Options Exchange – CBOE), svi su bili pesimisti i niko nije verovao u uspeh.

Danas se na CBOE trguje opcijama na kupovinu ili prodaju više od 33 milijarde akcija u 1.500 kompanija, dok Međunarodna berza hartija od vrednosti (International Securities Exchange – ISE) trguje opcijama na još 36 milijardi akcija.

U radu se posebno analiziraju karakteristike opcija kao finansijskih derivata. Takođe pažnja se poklanja i mnogobrojnim vrstama opcija, među kojima su najznačajnije put i call opcije. Razmatraju se jednostavne strategije opcija, gde su posebno obrađene četiri najznačajnije strategije. U poslednjem delu rada pravi se uporedna analiza trgovanja na konkretnim primerima, kako evropskim tako i američkim opcijama.

„Opcije (options) su ugovori koji njihovim vlasnicima daju pravo kupovine (prodaje) vezane imovine po fiksnoj ceni na neki određeni datum u budućnosti“ (Foley, 1998, p. 159). Važno je zapaziti da opcije daju pravo kupovine (prodaje) određene aktive, ali ne postoji obaveza realizacije tog prava. Opcijski ugovori nisu dvostrano obavezni, odnosno to su ugovori koji za njihove vlasnike ne predstavljaju obligacije.

To je najvažnija razlika opcija u odnosu na ostale izvedene hartije od vrednosti. Takvi ugovori postaju obligacije za njihove sastavljače tek kada se na to pozovu vlasnici opcija. Reč je o izvršenju opcije koju će investitor realizovati samo u slučaju povoljnog kretanja cena vezane imovine prema kretanju izvršnih cena te imovine u opciji.

Kod opcija, njihov vlasnik neće izvršiti opciju kupovine kada je cena vezane imovine niža od izvršne cene u opciji, odnosno neće izvršiti opciju prodaje kada je cena vezane imovine viša od izvršne cene.
Tri osnovna elementa opcijskog ugovora su (Njuhović, 2007):
-cena izvršenja (realizacije),
-datum dospeća (datum isteka važenja opcije) i
-opcijska premija (cena opcije).

Cena izvršenja je cena po kojoj kupac može kupiti (prodati) vezanu imovinu koja je predmet opcijskog ugovora. Većina kupaca i prodavaca opcija odlučuju se da ponište opcije, tako što će je poništiti kupovinom suprotne pozicije. Kupac će da iskoristi opciju jedino u slučaju da opcija ima takvu vrednost, gde će prodavac opcije pretrpeti gubitak.

Međutim, ovaj gubitak ne znači automatski i da će prodavac opcije imati neto – realni gubitak. Od gubitka može da ga štiti premija koju je naplatio. Ta premija može biti veća od pomenutog gubitka. Na primer, prodavac opcije naplatio je premiju od 0,04 evra/kg za prodatu kupovnu opciju sa ugovorenom cenom podloge opcije od 0,25 evra/kg za lot kukuruza.

Ako terminska cena poraste na 0,27 evra/kg, opcija može biti aktivirana. Prodavac opcije u tom slučaju dolazi u poziciju kao da je zaključio terminski posao, fjučers, po ceni od 0,25 evra/kg kukuruza i realno bi na toj transakciji izgubio razliku od 0,27 – 0,25 = 0,02 evra/kg. Pošto je visina premije koja je naplaćena veća od gubitka, još uvek je prisutan pozitivan rezultat od 0,02 evra/kg (0,04 – 0,02 = 0,02 evra/kg).

Prodavac opcije koja ima dobitak može izbeći obavezu da izvrši ugovor samo tako što će se pokriti kupovinom suprotnog opcionog prava na tržištu i to mora učiniti pre nego što bude upućen poziv od strane klirinške kuće, da se izvrši opciono pravo. Ako je već dobio nalog, poziv, da po prodajnoj opciji pristupi izvršenju, jedina mogućnost će mu biti da svoju poziciju zatvara – likvidira na terminskom tržištu fjučersa, kupovinom suprotne pozicije.

Datum dospeća je krajnji rok do kojeg vlasnik opcije može realizovati kupljenu opciju.
Opcijska premija predstavlja cenu koju plaća kupac opcije prodavcu opcijskog ugovora, bez obzira da li se radi o call ili put opciji. Ona predstavlja zbir stvarne i vremenske vrednosti opcije:

Premija = stvarna vrednost + vremenska vrednost

Kod opcije koja je u gubitku ili na svome, premija je odraz samo vremenske vrednosti, a ona varira od roka važenja opcije, odnosno od dužine vremena u kojem opciono pravo važi.

Stvarna vrednost opcije se menja tokom njenog života, u skladu sa promenom cene robe, ali je uvek realna, dok vremenska vrednost opcije ima špekulativni karakter i zavisi isključivo od procene tržišnih kretanja.

U momentu dospeća opcije premija je jednaka njenoj stvarnoj vrednosti, pošto je vremenska komponenta istekla i nema više mogućnosti za bilo kakve promene.

Uzmimo da na neki određeni dan u maju novembarski terminski ugovor kotira 0,27 evra/kg. Istovremeno na tržištu opcija za kupovnu opciju sa terminom novembar za istu robu i sa ugovorenom cenom podloge od 0,29 evra/kg ima potencijalnih kupaca voljnih da plate premiju u visini od 0,0156 evra/kg.

U tom momentu opcija nema stvarnu vrednost i u gubitku je, ali su ipak zbog duge vremenske važnosti i prognoze da će cena robe rasti, kupci voljni da uđu u rizik, plate premiju i čekaju rast cene. Ukoliko stvarno dođe do rasta cene i ona se popne na nivo viši od 0,305 evra/kg (0,29 + 0,015) imaoci opcija će ostvariti profit.

Za opciju kažemo da je „u novcu“ (in the money) ako je njena izvršna cena povoljnija od tržišne cene vezane imovine, drugim rečima ako je izvršna cena manja (za call) odnosno veća (za put) od tržišne cene. Opcija je „pri novcu“ (at the money) ako je izvršna cena jednaka tržišnoj ceni vezane imovine, bez obzira da li je call ili put opcija.

Ukoliko je izvršna cena za vlasnika nepovoljnija od tržišne, odnosno ako je ona kod call (put) opcije veća (manja) od tržišne cene vezane imovine, opcija je „van novca“ (out of the money).
Visina premije zavisi od dva faktora: osnovne cene same vezane imovine i očekivanja u kom će se smeru kretati tržište.

Prema predmetu, odnosno vezanoj imovini na koju se izdaju, opcije možemo podeliti na:

-robne i
-finansijske opcije.

Robne opcije su opcije čiji je predmet ugovora neka realna imovina kao što je npr. pamuk, nafta, žito, metali itd. Analiza realnih opcija ukazuje na tehnike vrednovanja put i call opcija za kapitalne budžetske odluke. Predmet robnih opcija je roba standardizovanog kvaliteta i kvantiteta.

Finansijske opcije su opcije čiji je predmet ugovora neka finansijska imovina. Pod finansijskom imovinom misli se na vrednosne papire, poput deonica i obveznica, ali i na druge izvedenice. Uzimajući to u obzir, finansijske opcije možemo podeliti na:

-opcije na akcije,
-opcije na berzanske indekse,
-opcije na kamatne stope (obveznice),
-opcije na strane valute,
-opcije na fjučers ugovore i sl.

,,Prema tome da li prodavac poseduje ili ne poseduje imovinu na koju je opcija sastavljena, opcije mogu biti:

-pokrivene opcije su one kod kojih prodavac ima predmet iz opcije u svom portfelju,
-nepokrivene opcije su one kod kojih prodavac nema predmet opcije u svom portfelju.

Jasno je da nepokrivenost povlači i veći stepen rizika, jer ukoliko dođe do realizacije opcije, prodavac će biti u obavezi da kupi predmet iz opcije pod nepovoljnim uslovima na tržištu.” (Rovčanin, 2006, p. 250).
U zavisnosti od toga kada ih možemo izvršiti opcije se dele na:

-američke i
-evropske.

Američke opcije mogu biti izvršene u bilo kom trenutku od datuma kupovine do datuma dospeća. Za razliku od njih evropske opcije mogu biti izvršene samo na datum dospeća. Nazivi američke i evropske opcije nemaju veze sa područjem na kojem se trguje. Evropskim opcijama se trguje u Americi i obrnuto. Neke osobine američkih opcija su izvedene baš iz evropskih opcija.

,,U široj berzanskoj i vanberzanskoj praksi prisutna su dva osnovna oblika opcija:
Kupovne opcije (call option) – Kupac call opcije ima pravo kupovine neke vezane imovine po unapred ugovorenoj ceni. Prodavac call opcije kao špekulant može ne angažujući svoj kapital uvećati prinos za iznos opcione premije pod uslovom da cena aktive bude niža, ili čak jednaka strajk ceni.

Investicione kompanije, koje na osnovu svojih finansijskih analiza mogu sa visokom dozom sigurnosti da tvrde da cene nekih hartija od vrednosti očekuje pad, ispisivanjem call opcija mogu značajno da uvećaju svoj prinos, pa time i stopu prinosa njihovih investitora (Šoškić, 2010).

Prodajne opcije (put option) – Kupac put opcije ima pravo prodaje neke vezane imovine po unapred ugovorenoj ceni, dok prodavac put opcije ima obavezu kupovine vezane imovine po unapred ugovorenoj ceni.

Investitor koji očekuje da će se cene kretati naviše kupiće call opciju. Ukoliko se ne ispune očekivanja, i cena vezane imovine padne, samo je premija izgubljena. Međutim, ukoliko cena vezane imovine raste, kupac opcije može odlučiti da iskoristi opciju i tako ostvari kapitalnu dobit od povećanja cene, umanjenu za trasankcione troškove.

Kupovne opcije daju pravo vlasniku opcije da kupi određenu hartiju od vrednosti, određenog datuma i po određenoj ceni. Prodajne opcije daju pravo vlasniku da proda određenu hartiju od vrednosti, određenog datuma i po određenoj ceni. Cena u ugovoru se naziva cenom izvršenja ili strajk cenom (strike price).

Jednostavne Strategije Opcija

U jednostavne strategije spadaju :
-duga kupovna strategija (kupovina kupovne opcije),
-kratka kupovna strategija (prodaja kupovne opcije),
-duga prodajna strategija (kupovina prodajne opcije),
-kratka prodajna strategija (prodaja prodajne opcije).

Duga Kupovna Strategija Opcije

Duga kupovna strategija predstavlja poziciju kupca (vlasnika kupovne opcije). On je zainteresovan za kupovinu iste, jer očekuje da će doći do porasta cene sredstva koje je predmet ugovora i po tom osnovu ostvariti prinos.

Primera radi, pretpostavimo da investitor kupuje 100 evropskih kupovnih opcija preduzeća X po ugovorenoj ceni od 150$ po akciji, uz vreme dospeća opcije od 3 meseca, premija iznosi 5$ po akciji. Ako cena akcije poraste na 165$ po akciji na dan isticanja opcije, kupac će ostvariti prinos od 15$ po akciji (165$ – 150$), a ukupno 1500$ (15$ x 100) – 500$ (premija) = 1000$.

Kupujući akcije po ceni nižoj od tržišne cene, po osnovu opcionog prava investitor je ostvario profit. Da je tržišna cena akcije iznosila npr. 148$, investitor bi bio u gubitku za 700$, po osnovu premije 500$ i po osnovu gubitka na ceni akcije (150$ – 148$ = 2$ x 100 = 200$). Da je tržišna cena u datom momentu iznosila 155$, kupac bi ostvario neutralan rezultat (155$ – 150 = 5$ x 100 = 500$), jer bi izvršenjem ugovora pokrio plaćenu premiju od 500$.

Slika 1. Duga kupovna strategija opcije:

U zoni A tržišna cena akcija je veća od ugovorene cene akcija, pa je investitor (kupac) na dobitku. U zoni B investitor će ukoliko iskoristi opciju biti na gubitku, pa će odustati od opcionog prava i kupiti akcije na sekundarnom tržištu po nižoj tekućoj ceni.

Kratka Kupovna Strategija Opcije

Kratka kupovna strategija predstavlja prodaju kupovne opcije. U odnosu na kupca kupovne opcije koji procenjuje da će doći do rasta hartija od vrednosti, prodavac kupovne opcije očekuje pad hartija od vrednosti na finansijskom tržištu.

Prodavac kupovne opcije zna da u slučaju pada cena hartija od vrednosti kupac opcije neće iskoristiti pravo, jer bi ostvario gubitak. Kako bi se zaštitio od pada cena hartija, prodavac po osnovu prodaje kupovne opcije očekuje dobitak od primljene premije.

Na primer, investitor kupuje 100 kupovnih opcija koje se odnose na akcije preduzeća X po ugovorenoj ceni od 140$ po akciji, sa datumom isteka opcije od 3 meseca i premijom u iznosu od 7$ po akciji. Ako se tekuća cena akcije smanji na 130$ po akciji, prodavac će ostvariti dobitak od 700$ u iznosu primljene premije.

Dakle, kada je ugovorena cena akcije putem opcije veća od tržišne cene akcije, kupac opcije snosi gubitak za iznos plaćene premije, a prodavac opcije je na dobitku za iznos naplaćene premije, pri čemu zadržava akcije u svom portfoliju koje može prodati novim kupcima kada dođe do rasta cene akcija na tržištu.

Slika 2. Kratka kupovna strategija opcije:

U zoni A kupac je na gubitku jer je tržišna cena akcija manja od ugovorene cene akcija. U zoni B prodavac je na dobitku jer je ugovorena cena akcije veća od tržišne cene, pri čemu se opcija ne izvršava, a naplaćena premija ostaje prodavcu.

Duga Prodajna Strategija Opcije

Duga prodajna strategija predstavlja kupovinu prodajne opcije. Investitor kupuje prodajnu opciju, da bi se osigurao od rizika pada tržišne cene akcije. Na primer, investitor kupuje 100 prodajnih opcija preduzeća X po ugovorenoj ceni od 100$ po akciji, sa datumom isteka opcije od 3 meseca, i premijom u iznosu od 3$ po akciji.

Ukoliko tekuća tržišna cena akcije padne na 90$ na dan dospeća opcije, kupac će moći da se odluči da li će iskoristiti opciju. Ako se opredeli da iskoristi opciju i da proda akcije po 100$ prodavcu opcije. Bez obzira što je cena akcije na tržištu 90$, pravo kupca je da koristi ugovorenu opciju od 100$, dok je prodavac opcije u obavezi da kupi akcije jer je primio premiju od kupca opcije.

Time je kupac opcije na dobitku za 1000$ po osnovu više ugovorene cene akcija od tekuće tržišne cene (100$ – 90$ x 100) i po tom osnovu može pokriti trošak premije od 300$ (3$ x 100).

U slučaju da je tržišna cena veća od ugovorene cene akcije, kupac prodajne opcije će ostvariti gubitak jer će odustati od prava iz opcije (jer je ugovorena cena manja od tržišne) i biće na gubitku za iznos plaćene premije prodavcu opcije.

Slika 3. Duga prodajna strategija opcije:

Na prikazanom grafikonu se vidi da u zoni A prodavac opcije ostvaruje gubitak, jer je tržišna cena akcija manja od ugovorene cene akcija, a kupac koristi pravo prodajne opcije i prodaje akcije po ceni od 100$, a ne po 90$. U zoni B kupac je na dobitku, a prodavac opcije na gubitku, jer je ugovorena cena akcije veća od tržišne cene akcije.

Kratka Prodajna Strategija Opcije

Kratka prodajna strategija predstavlja prodaju prodajnih opcija. U prvi plan se stavlja prodavac prodajne opcije koji očekuje rast cena hartija od vrednosti na finansijskom tržištu. U ovom slučaju tržišna cena akcije je veća od ugovorene prodajne cene akcije, tako da kupac opcije (vlasnik akcije) nema interes da iskoristi opciju i proda akcije po nižoj ceni od tekuće tržišne cene.

Na primer, ako prodavac prodaje 100 evropskih akcija preduzeća X putem prodajne opcije po ugovorenoj ceni od 50$ po akciji, sa datumom isteka opcije od 3 meseca, i premijom u iznosu od 1$ po akciji, a tekuća tržišna cena akcije se poveća na 60$ na dan isticanja opcije, prodavac će ostvariti dobitak ako kupac prodajne opcije odustane od njene upotrebe.

Dobit prodavca prodajne opcije sastojaće se od premije (100$) koju je naplatio od kupca. Korišćenjem prava iz prodajne opcije i prodajom akcija po ugovorenoj ceni nižoj od tržišne cene, kupac će ostvariti gubitak. Stoga on neće iskoristiti opciono pravo, jer procenjuje da je bolje da proda akciju na tržištu po većoj ceni od 60$, nego po ugovorenoj prodajnoj ceni od 50$.

U tom slučaju kupac prodajne opcije može i da ostvari dobitak po osnovu cene akcija i da pokrije troškove plaćanja premije prodavcu opcije.

Slika 4. Kratka prodajna strategija opcije:

U zoni A tržišna cena je veća od ugovorene prodajne cene, pa kupac prodajne opcije ostvaruje gubitak u visini plaćene premije i odustaje da iskoristi pravo iz opcije. U datom slučaju prodavac prodajne opcije će biti na dobitku po osnovu naplaćene premije od kupca opcije.

U zoni B tržišna cena akcije je manja od ugovorene cene akcije, pa će prodavac opcije ostvariti gubitak, a kupac prodajne opcije će biti na dobitku. Prodavac je na gubitku kada tržišna cena opadne, ali taj gubitak delimično smanjuje kroz naplaćenu premiju, te će maksimalni gubitak prodavca opcije biti jednak razlici između ugovorene cene i primljene premije.

Kupovina i prodaja call opcije – Kompanija Frivolous Luxuries danas je odlučila da kupi jedan ugovor (100 deonica) call opcije na deonice IBM-a. Cena izvršenja je 80 dolara po deonici. Trenutna tržišna cena je 75 dolara. Kompanija Frivolous Luxuries je imala jednokratni trošak od 300 dolara. Očekuje se da će cene i dalje oscilirati od 78–85 dolara. Tabelarno će biti prikazana moguća izvršenja navedene opcije. Biće izračunata prelomna tačka i grafički prikazana navedena opcija.

Tabela 1:

Kupovina evropske call opcije:

Prodaja evropske call opcije:

Put opcija daje pravo kupcu opcije da proda vezanu imovinu izdavaocu opcije, po unapred određenoj izvršnoj ceni, na unapred određen datum. Kupac put opcije očekuje pad cene vezane imovine koja se nalazi u osnovi opcije. U slučaju pada cena na spot tržištu,

kupac put opcije će profitirati njenom realizacijom. On će tako prodati vezanu imovinu po višoj ceni (ceni izvršenja) od one cene na tekućem tržištu (spot tržištu). U slučaju da cene na spot tržištu porastu, kupac put opcije neće je realizovati, ostvarujući tako gubitak u visini premije, dok će prodavac put opcije ostvariti dobitak u visini premije.

Vrednost evropske put opcije na dan dospeća može se izraziti sledećom relacijom:
C = max (X – S, 0) (3)
Gde je:
C – vrednost call opcije,
S – spot cena (tržišna cena),
X – cena izvršenja i
0 – se uzima ukoliko je X – S negativno.
Odnos između premije put opcije i tri faktora koji određuju njenu visinu može se prikazati na sledeći način:
-što je niži spot kurs u odnosu na cenu izvršenja, to je vrednija put opcija,
-što je duži period do datuma isteka opcije, to je veća opcijska premija, kao i kod call opcije,
-što je veća varijabilnost cene vezane imovine, to je veća verovatnoća da put opcija bude izvršena, pa je zato veća opcijska premija, kao i kod call opcije (Kolb, 1995).

Kupovina i prodaja put opcije – Kompanija Frivolous Luxuries danas je odlučila da kupi jedan ugovor (100 dionica) put opcije na deonice Google-a.

Cena izvršenja je 70 dolara po deonici. Trenutna tržišna cena je 80 dolara. Kompanija Frivolous Luxuries je imala jednokratni trošak od 200 dolara. Očekuje se da će cene i dalje oscilirati od 62–74 dolara. Tabelarno će biti prikazana moguća izvršenja navedene opcije. Biće izračunata prelomna tačka i grafički prikazana navedena opcija.

Tabela 2:

Kupovina evropske put opcije:

Prodaja evropske put opcije:

Trgovina Američkim Opcijama

Opcije za kupovinu i prodaju običnih akcija – Opcijama na akcije korporacija trguje se masovno i organizovano. Svaka opcija na akcije u berzanskom prometu je američkog tipa i izvedena je na osnovu vrednosti 100 akcija. Označavaju se po akcijama na osnovu kojih su derivirane, mesecu dospeća, tipu (put ili call) i strajk ceni.

Primera radi, put opcija na akciju General Motors-a sa dospećem u martu i strajk cenom od 85$ označava se kao: „GM mart 85 put“. Berze na kojima se u SAD odvija trgovina opcijama na akcije su: Čikaška berza (Chicago Board Options Exchange – CBOE), AMEX, NYSE kao i regionalne berze: Filadelfijska, Pacifička i Srednjezapadna. Opcije su izvedene na, u trgovini aktivne, akcije velikih korporacija, bez obzira da li su te akcije na listingu neke berze ili u OTC prometu.

Primer opcija sa pravom na kupovinu akcija Google-a – U martu 2008. godine opcija na kupovinu akcije Google-a s istekom u januaru 2009. godine, sa zaključnom cenom od 180$ po akciji, prodata je za 27$. Kupovinom ove opcije dobiće se pravo kupovine akcije Google-a po ceni od 180$ u bilo koje vreme do dospeća opcije u januaru.

Ako cena akcije ne poraste do januara, neće se isplatiti izvršiti opciju, a to će prouzrokovati gubitak uloženih 27$. S druge strane, čak i mali rast cene akcije može doneti veliku dobit na opciji. Na primer, ako cena akcije Google-a u januaru bude 220$, realizacijom opcije ostvariće se zarada od (Brili, Majers, & Markus, 2007):

Zarada = cena akcije – cena izvršenja
Zarada = 220$ – 180$ = 40$

Neto zarada od opcije biće:
Neto zarada = zarada – početno ulaganje
Neto zarada = 40$ – 27$ = 13$

Primer opcija sa pravom na prodaju akcija Google-a – U martu 2008. godine da bi se kupila opcija s pravom na prodaju akcija Google-a moralo se platiti 23,30$, a opcija je imala rok do januara 2009. godine.

Konačna cena je bila 180$. Pretpostavka je da se akcija Google-a prodaje za 140$ neposredno pre dospeća opcije. Ako se raspolaže opcijom s pravom na prodaju, moguće je kupiti akciju na tržištu po 140$ i prodati je za 180$. Vrednost opcije sa pravom na prodaju je 180$ – 140$ = 40$. Opcija je plaćena 23,3$, pa je neto zarada 40$ – 23,30$ = 16,70$.

Kupac opcije sa pravom na prodaju boji se da cena akcije ne poraste iznad izvršne cene od 180$. Ako se to dogodi, ova opcija postaje bezvredna i ističe, a kupac opcije ostvaruje gubitak od 23,30$, koliko ju je i platio.

Zaključak

Osnovna uloga derivata je ograničavanje i osiguravanje od valutnih i rizika promena kamatnih stopa. Preduzeće mora u potpunosti biti sigurno u svoje potrebe, jer izbor pogrešnog instrumenta radi zaštite od rizika može imati više negativnih efekata nego da se ne koristi nijedan instrument.

Pri tome se mora imati u vidu fleksibilnost zaključene transakcije i trošak zaštite u odnosu na rizik od koga se štiti.Prednost finansijskih derivata u odnosu na instrumente iz kojih su izvedeni jeste veća fleksibilnost u zaštiti pozicije. Većina derivata vodi se u vanbilansnoj evidenciji i često se bazira na plaćanju razlike, što znači da se glavnica ne razmenjuje i shodno tome kreditni rizik je manji od transakcija kod kojih se vrši razmena glavnice, a koje se odnose na instrumente iz kojih su finansijski derivati izvedeni.

Opcije, ali i svi ostali finansijski derivati su razvijeni sa namerom zaštite od promena tržišnih cena u budućnosti. To zapravo podrazumeva, da se u sadašnjosti poseduju mogućnosti da se unapred definišu značajne odredbe ugovora čija realizacija sledi u budućnosti. Time se izbegavaju uticaji potencijalnih promena na tržištu koje bi mogle smanjiti uspešnost samog posla, odnosno ostvarivanje profita. Opcije mogu služiti za špekulacije.

Zaključuje se da od namere sklapanja opcija zavisi da li će se postojeća izloženost valutnom riziku smanjiti ili će se pak povećati. U razvijenim zemljama finansijski derivati, uključujući i opcije, se koriste u menadžmentu rizika. Njihovim korišćenjem lakše se planira poslovni rezultat preduzeća, lakše se sklapaju dugoročni poslovi i ostvaruje se stabilnost u određenom procentu.

Prepušta se poslovnim bankama da određuju dalji put finansijskih derivata, tako što će stvarati pozitivnu klimu za dalji razvoj. S druge strane kupci i prodavci treba da prepoznaju svoje interese u poslovanju i da ih što više zaštite. Finansijski derivati preko svojih unutrašnjih mehanizama neizvesnost budućeg momenta svode na ravan sadašnjeg i poznatog. Ta prednost podrazumeva odgovornost obe strane da se ispoštuje ono što je u ugovoru, bez obzira na aktuelni ishod po dospeću.

Autor:prof.Miloš Dragosavac