Pojam,Funkcije,Ciljevi i klasifikacija za Hartije od Vrednosti

Tržište hartija od vrednosti predstavlja deo finansijskog tržišta na kome dolazi do sučeljavanja ponude i tražnje za hartijama od vrednosti.

Na tržištu hartija od vrednosti se trguje fer, otvoreno i na ugovoren (propisan) način.

Ovo tržište treba da:

• bude likvidno, tj. sposobno da brzo konvertuje hartije u gotovinu;
  
• svim učesnicima istovremeno pruži informacije o ponudi i tražnji;
  
•  obezbedi kontinuitet cene;
  
• obezbedi niske transakcione troškove;
  
• omogući svim tržišnim učesnicima isti pristup, odnosno da onemogući da pojedini učesnici kupoprodaju obavljaju brže od drugih;
  
•  obezbedi da se cene brzo prilagođavaju novoj informaciji, kao i da ta informacija bude istovremeno dostupna svim učesnicima.
  

Funkcionisanje tržišta hartija od vrednosti regulisano je od strane države i zavisi od ponašanja učesnika na njemu. To su kompleksna tržišta, karakterišu ih brze promene, a vrednosti transakcija koje se zaključu ju su velike.

Osnovna funkcija ovog tržišta jeste da prodavcu hartija omogući da pod najpovoljnijim uslovima dođe do kratkoročnih finansijskih sredstava, radi održavanja normalnog poslovnog procesa i likvidnosti. Takođe, da dodje do dugoročnih finansijskih sredstava (kapitala), kojim se finansira rast i razvoj. Kupcu hartija (investitoru) treba da omogući da pod najpovoljnijim tržišnim uslovima plasira kratkoročna i/ili dugoročna finansijska sredstva koja mu trenutno nisu neophodna.

Adekvatno funkcionisanje tržište trba da doprinese realizaciji mnogih ciljeva:

• obezbeđenju kratkoročnih i dugoročnih sredstava, radi normalnog poslovnog procesa, likvidnosti, rasta i razvoja;
  
• ostvarivanju optimalne alokacije finansijskih sredstava;
  
• ostvarivanju najvećeg prinosa po osnovu vlasništva nad finansijskim sredstvima
  
• disperziji svih oblika rizika;
  
• utvrđivanju stvarne i tržišne cene finansijskih sredstava;
  
• zaštiti interesa i vlasnika i korisnika finansijskih sredstava i dr.
  

Odnosi na ovom tržištu se obično regulišu kupoprodajnim ugovorima. S obzirom na način uspostavljanja odnosa na tržištu, učesnici mogu biti:

• neposredni (direktno stupaju u odnose)
  
• posredni (kontakte ostvaruju preko posrednika)
  

Prema formi učestvovanja na tržištu, učesnici mogu biti:

• institucionalizovani i
  
• neinstitucionalizovani učesnici.
  

Učesnic na tržištu hartija od vrednosti su:

• investitori (vlasnici finansijskih sredstava)
  
• korisnici finansijskih sredstava
  
• posrednici
  
• država
  

U ulozi investitora javljaju se: pojedinci, privredni subjekti, državni ili paradržavni organi, institucije i organizacije, kao i bankarsko-finansijske institucije.

Investitor pri svakom ulaganju mora imati osećaj sigurnosti i poverenja u mehanizam tržišta i državu koja taj mehanizam kontroliše.

Kao najvažniji instrumenti zaštite investitora i ostalih učenika na tržištu hartija od vrednosti, navode se:

1. informisanost investitora o stvarnom stanju budućih korisnika sredstava,
2. javni karakter berzanskih operacija u vezi sa kretanjem pojedinih kurseva i indeksa,
3. javno objavljivanje svih informacija i odluka nadležnih organa i organizacija u vezi sa kretanjem kurseva,
4. zaštita od takozvane „bankarske zloupotrebe štednje“,
5. zaštita od takozvane „bankarske zloupotrebe položaja“ i
6. zaštita od rizika naplate potraživanja.

Danas na značaju gube pojedinačni investitori, čije mesto zauzimaju institucionalni investitori (investicioni fondovi, penzijski fondovi, osiguravajuće kompanije...), kojima manji nvestitori prepuštaju poslove oko svojih plasmana finansijskih sredstava.
Mogu biti: pojedinci, privredni subjekti, državne ili paradržavne institucije i organizacije i bankarsko-finansijske organizacije. Pojedinci se u ulozi korisnika javljaju onda kada koriste različite vrste kredita za zadovoljenje ličnih potreba. Privredni subjekti se javljaju kao korisnici onda kada su im sredstva neophodna za normalno poslovanje i razvoj, dok se državne ili paradržavne institucije i organizacije javljaju u ulozi korisnika onda kada su im sredstva potrebna za normalno funkcionisanje, kao i za rešenje različitih problema ukupnog privrednog razvoja i infrastrukture. Bankarsko-finansijske organizacije su specifične utoliko što se one mogu javiti kao korisnici sredstava u svoje ime i za svojračun (radi finansiranja sopstvenog poslovanja), u svoje ime i za tuđ račun (pribavljaju finansijska sredstva za potrebe komitenata) i u tuđe ime i za tuđ račun (posreduje u ime svojih komitenata u cilju pribavljanja sredstava).

Privredni subjekti predstavljaju najznačajniju grupu korisnika finansijskih sredstava, s obzirom da ih karakteriše hronična potreba za dodatnim finansijskim sredstvima.

Možemo ih podeliti na:
1. Banke i druge bankarske organizacije i
2. Investicione fondove i druge finansijske institucije

Svi ovi posrednici se mogu javiti u ulozi investitora, korisnika, komisionara ili čistog posrednika.
su najbrojniji i najvažniji učesnici na tržištu hartija od vrednosti.

One posreduju između investitora i korisnika. One se mogu javiti kao investitori, korisnici i čisti posrednici. Banke i bankarske organizacije možemo podelit u dne osnovne grupe: banke i štedionice (štedno-kreditne zadruge).

Prema načinu organizovanja i ulozi na tržištu hartija od vrednosti, razlikujemo: depozitne ili komercijalne, investicione, hipotekarne i univerzalne banke. Depozitne banke su manje značajne kao investitori, a više kao posrednici i komisionari, posebno na sekundarnom tržištu. Uloga investicionih banaka na sekundarnom tržištu je veoma mala, ali je vrlo značajna na primarnom. Hipotekarne banke imaju posebnu ulogu na tržištu, s obzirom da one gotovo optimalnom usklađenošću svojih izvora i plasmana doprinose stabilizaciji tržišnih kretanja. One se, kao i većina drugih banaka, mogu javiti u sve četiri uloge (investitora, korisnika, komisionara ili čistog posrednika).

Štedionice i štedno-kreditne zadruge predstavljaju posebne oblike bankarskih organizacija, čija se uloga svodi na pribavljanje finansijskih sredstava emisijom sopstvenih kreditnih hartija, plasman kapitala komitentima, transformaciju novca u kapital i obavljanje velikog broja transakcija na sekundarnom tržištu hartija od vrednosti.
se javljaju kao posledica veoma brzog razvoja tržišta hartija od vrednosti u razvijenim zemljama, kao i zbog nemogućnosti klasičnog bankarskog sektora da odgovori svim potrebama investitora i korisnika.

Ove institucije predstavljaju fleksibilne i efikasne posrednike, od kojih su najznačajniji:
• Investicioni fondovi
• Zajednički (uzajamni) fondovi
• Osiguravajuće kompanije
• Penzijski fondovi i
• Ostale specijalizovane finansijske institucije.

Investicioni fondovi danas predstavljaju najadekvatniji način mobilizacije kapitala. Nastankom ovih fondova, struktura bankarskog sektora je obogaćena, povećana je konkurencija, produbljeno tržište kapitala i omogućeno izvršenje transakcija na moderan način. Ovi fondovi se smatraju najboljim oblikom razvoja i uspešnog funkcionisanja tržišta hartija od vrednosti. Investicioni fondovi su, po pravilu, akcionarska društva ili institucija javno-pravnog karaktera, što znači da se kao osnivači mogu javiti ili subjekt ili država. Iako formalno predstavlja nebankarsku finansijsku instituciju, on u suštini obavlja sve bankarske poslove. Ciljevi osnivanja bez obzita na tip su: razvoj i stabilizacija tržišta, pre svega, dugoročnih hartija od vrednosti, mogućnost kontaktiranja i najmanjih investitora, mobilizacija tezaurisanog kapitala, stvaranje uslova za uvećanje kapitala malih investitora i sl.

Prema organizacionoj formi i karakteru osnivača, razlikuju se:
• Privatni i državni investicioni fond
• Fondovi otvorenog i zatvorenog tipa

Državni investicioni fond je posebno pogodan za zemlje sa nedovoljno razvijenim ili tek formiranim tržištem hartija od vrednosti, jer je sa aspekta sigurnosti ulaganja manje rizičan. Ovaj fond se obično osniva u formi investicionog fonda otvorenog tipa. Investicioni fond zatvorenog tipa se osniva emisijom akcija, koje se mogu unovčiti samo nasekundarnom tržištu, zboč čega i jeste zastupljein u zemljama sa razvijem tržištem. Investicioni fond otvorenog tipa u svakom trenutku garantuje akcionarima mogućnost unovčenja akcija, čime
pridobija poverenje investitora, ali se time izlaže riziku nelikvidnosti i nerentabilnosti.

Zajednički (uzajamni fond) sličan je investicionom, s tom razlikom što je on prevashodno orijentisan na investiranje u akcije i obveznice korporacija. Većina zajedničkih fondova je otvorena, što znači da fond prodaje onoliko udela u fondu koliko investitori žele da kupe. Postoje i specifični fondovi koji investiraju samo u određene vrste akcija (npr. akcije rudarstva, plemenitih metala, određenih grana i sl.), a koji su privlačni za ulaganje onda kada dobro posluju, jer mogu da donesu visok prinos, s tim što promene u privredi i grani mogu da anuliraju ostvarenu dobit.

Razlikujemo tri osnovne vrste zajedničkih fondova:
1. fondovi koji ulažu u akcije,
2. fondovi koji ulažu u obveznice,
3. fondovi koji ulažu u kratkoročne hartije od vrednosti.

Fondovi koji ulažu u obveznice garantuju investitorima ostvarenje redovnog prihoda u obliku dividende.
Zavisno od ciljeva i strategije kupovine obveznica, razlikuju se:
• fondovi čiji se prinos oporezuje (trguju korporativnim obveznicama) i
• fondovi čiji se prinos ne oporezuje (trguju državnim obveznicama).

Fondovi koji ulažu u kratkoročne hartije od vrednosti idu na nerizične investicije, zbog čega će ulaganje u njih preferirati oni investitori koji nisu skloni riziku tržišta .

Prema kriterijumu investicionog cilja, sve zajedničke fondove bi mogli da svrstamo u tri grupe:
• fondovi čiji je cilj nizak rizik i ujednačen nizak prihod (obveznice države i prvoklasnih korporacija itd.)
• fondovi koji imaju za cilj značajan rast i umeren ili visok prihod uz umeren rizik (akcije sa visokom dividendom, akcije prvoklasnih preduzeća i javnih preduzeća, obveznice na stranim tržištima itd.)
• fondovi čiji je cilj ostvarenje natprosečne dugoročne dobiti i rasta uz visok nivo rizika (akcije novih, potcenjenih preduzeća i malih preduzeća, akcije stranih preduzeća, obveznice sa niskim rejtingom itd.)

Zajednički fondovi sve više idu na ulaganja na inostranim tržištima, što za posledicu ima pojavu nove vrste, tzv. međunarodnih fondova (fondovi koji ulažu na stranim tržištima obveznica i akcija, globalni fondovi, regionalni fondovi i fondovi koji investiraju u određene zemlje).

Osiguravajuće kompanije i penzijski fondovi predstavljaju veoma značajnu grupu specijalizovanih posrednika na tržištu hartija od vrednosti, s obzirom da se kapital u njih redovno i po automatizmu sliva putem premija za socijalno izdravstveno osiguranje, premija osiguranja života i imovine, kao i izdvajanja za penzije i rente. Ove institucije karakteriše i kvalitativna ročna struktura kapitala kojim raspolažu.

 Obavezuju se da veći deo kapitala (negde čak i do 80%) iz premijskih rezervi i drugih fondova, drže u hartijama od vrednosti, zajmovnog karaktera na dugi rok (negde i preko 50 godina). Osnovni oblici plasmana kapitala ovih institucija čine hipotekarne založnice i obveznice. Osiguravajuća društva i penzijski fondovi se na tržištu hartija od vrednosti uglavnom javljaju u ulozi investitora u dugoročne hartije od vrednosti, veoma retko u ulozi korisnika i nikada u ulozi čistog posrednika.

Ostale specijalizovane finansijske institucije čine: finansijske institucije holding kompanija, korporacije i drugih oblika akcionarskih društava; specijalizovane institucije za preuzimanje i plasman emisije, kao i prodaju hartija; berze hartija od vrednosti i brojne brokerske i posredničke institucije i konsalting firme.

Holding kompanije i drugi oblici velikih akcionarskih društava u svom sastavu imaju posebne finansijske institucije koje obavljaju finansijske transakcije u njihovo ime i za njihov račun. Svoj cilj ovi posrednici ostvaruju kupovinom „kontrolnog paketa“ akcija onog preduzeća koje žele da kontrolišu ili veštačkim obaranjem kursa onog preduzeća koje žele da priključe sebi. Zbog toga državni i berzanski organi nadziru zbivanja na tržištu, kako bi sprečili stvaranje monopola na ovaj način.

Specijalizovane institucije za preuzimanje i plasman emisije i preprodaju hartija od vrednosti za osnovni cilj imaju ostvarenje zarade po osnovu spekulativnih poslova hartijama. Aktivnost ovih institucija se svodi na delimično ili potpuno preuzimanje emitovanih hartija od vrednosti po „kursu preuzimanja“, nakon čega nastoje da novim plasmanom postignu višu cenu ovih hartija.

Na ovaj način, ove institucije ostvaruju ogromne prihode na osnovu razlike u visini kursa po kome su hartije preuzele i novog berzanskog kursa. Neophodna je državna kontrola kako bi se onemogućilo da one izazovu veštačke nestašice na tržištu hartija od vrednosti.

Berze hartija od vrednosti predstavljaju institucije nansijskog tržišta, koje imaju za cilj da omoguće: kupoprodaju hartija od vrednosti, utvrđivanje tržišne vrednosti hartija i stabilizovanje tržišnih uslova i odnosa pri transakcijama finansijskim sredstvima.
Berze hartija rade po unapred utvrđenim striktnim pravilima, čime se neregularnost pri kupoprodaji hartija svodi na minimum. U pogedu broja i obima tržišnih transakcija u većini zemalja, dominantno mesto pripada vanberzanskom tržištu, na kome se posredstvom banaka i ostalih posrednika obavljaju vanberzanske tržišne transakcije i vrši otkup neregistrovanih, ali emitovanih hartija.

Privatne brokerske i posredničke institucije posluju u tuđe ime i za tuđ račun, ređe u svoje ime i za tuđ račun i nikada ne istupaju u svoje ime i za svoj račun. Za posredovanje na tržištu one dobijaju proviziju, koja je jedini izvor njihovog prihoda. Ove institucije nekada može činiti samo jedan agent, a nekada su u pitanju čitave brokerske kompanije.

Nastav sledi u II delu : Država