Teorija Portfolio Investiranja

Bavi se iznalaženjem one grupe HOV koja je za investitora najpoželjnija, s obzirom na svojstva i osobine svake pojedinačne HOV.
Prošla je kroz dve faze:

1. tradicionalnu,
   
2. tj. klasičnu i modernu.
   

Tradicionalna portfolio teorija, polazeći od nekih osnovnih pravila nedovoljno precizno i, često, subjektivno vrši selekciju adekvatnih klasa hartija od vrednosti koje treba da čine optimalni portfolio
Moderna portfolio teorija zahvata čitavo novo poglavlje u razvoju portfolio teorije koja je predstavljena u prvim radovima H. M. Markowitza daleke 1952. godine da bi se od tada razvijala u više pravaca.

Pravila na kojima se zasniva klasična portfolio selekcija su:

• prvo, investitori preferiraju viši u odnosu na niži prinos;
  
• drugo, način za podizanje prinosa je u preuzimanju dodatnog rizika;
  
• treće, sposobnost ostvarenja viših prinosa zavisi od procene i stope tolerisanja rizika od strane investitora i četvrto, diversifikacijom se može umanjiti iznos rizika.
  

Za razliku od kapitalnih dobara ili realne imovine koja reprezentuje materijalno bogatstvo društva, finansijska dobra, kao što su akcije i obveznice, ne doprinose direktno proizvodnom kapacitetu ekonomije.

Ekonomski efekti odnosno efikasnost portfolio investiranja može biti različita. Utvrđuje se primenom odgovarajućih statističkih veličina i to: očekivani povraćaj i rizik.
Portfolio analiza počinje kada portfolio menadžer ima podatke o očekivanoj stopi povraćaja i očekivanom riziku za stotine različitih akcija, obveznica, hipoteka i drugih hartija koje su tzv. “kandidati za investiranje”.

On može da izvrši izbor sredstava primenom principa dominacije, koji glasi:
• između investicija sa datim očekivanim stopama povraćaja treba se opredeliti za onu sa najmanjim rizikom;
• između investicija sa datim stepenom rizika treba izabrati onu sa najvišom očekivanom stopom povraćaja.

Aktiva preduzeća se finansira iz tri različita izvora: pozajmljivanjem, uplaćivanjem (emisijom hartija od vrednosti) i stvaranjem sredstava.
Uplaćivanjem kapitala, kroz emisiju hartija od vrednosti, se stvaraju osnove za rast i razvoj preduzeća.

Analiziraće se:
- prednosti i slabosti deoničkog kapitala kao oblika finansiranja projekata;
- obveznice, odnosno, dužničke hartije od vrednosti kao oblik finansiranja;
- ostale hartije od vrednosti kao alternativan oblik finansiranja projekata.


Akcije su dugoročne, vlasničke hartije od vrednosti, te kao takve predstavljaju zapravo dokaz o pravu svojine. Imalac akcije poseduje “idealni“ deo imovine izdavaoca akcije, i na toj osnovi koristi prava i odgovara obavezama, u skladu sa zakonom.
Akcijski kapital se naziva i kapitalom rizika zato što ulagači preuzimaju prvenstvenu odgovornost za eventualni gubitak svojih sredstava ako preduzeće ne bude bilo uspešn.
Osnovna prednost akcijskog kapitala je u tome što se on ne mora vraćati, kao što je to slučaj sa zajmom ili kreditom.

Otvaranje preduzeća, kako bi javnom prodajom akcija obezbedilo finansiranje tekućeg poslovanja ili velikih projekata, podrazumeva poštovanje strogo propisane procedure u kojoj, između ostalog, treba da pruži informacije potencijalnim investitorima o svom ranijem poslovanju, finansijskoj situaciji (strukturi, likvidnosti, rentabilnosti i sl.), rizicima sa kojima se u poslovanju sreće, menadžmentu i o mnogim drugim detaljima.

Prednosti koje se ostvaruju emisijom akcijskog kapitala:
• mogućnost da se javnom prodajom akcija prikupe veliki iznosi kapitala;
• bolji pristup kapitalu za buduća finansiranja, jer se prelaskom na javno vlasništvo pojačava baza preduzeća odnosno osnova akcijskog kapitala;
• bolji imidž preduzeća;
• privlačenje i zadržavanje ključnih kadrova;
• korišćenje akcija za akvizicije, odnosno za kupovinu drugih preduzeća;
- registrovanje na berzi akcija, čime se poboljšava tržišna vrednost deonica preduzeća i unapređuje njegov imidž na tržištu

Slabosti emisije akcionarskog kapitala su:

• slabljenje osnivačkog vlasništva,
  
• gubitak privatnosti,
  
• dostavljanje periodičnih izveštaja kao što je npr. Komisija za hartije od vrednosti u SAD, troškovi registracije,
  
• polaganje računa deoničarima,
  
• gubitak kontrole nad preduzećem i sl.
  

Prema načinu na koji preduzeće može izdate akcije da plasira na tržištu, one mogu biti:            

• otvorene i ,
  
• zatvorene.
  

-Otvorene akcije su predmet ponude i potražnje na tržištu kapitala bez predhodnih uslova prodavca ili preduzeća u pogledu kupca.
-Akcije su zatvorene, ako ih preduzeće nudi i prodaje samo poznatim kupcima, prema obeležju na omotu akcije ili upisu u knjigu akcionara.
Prema pravima i obavezama deoničara, one mogu biti razvrstane na: obične ili redovne, povlašćene i konvertibilne (otkupljive povlašćene).
Njihove razlike se mogu svesti na rok dospeća, pravo glasa, učešće u raspodeli ostarenog prihoda i tržišnoj ceni.


To su vlasničke HOV koje nemaju rok dospeća. One nose uobičajena vlasnička prava, kao što su pravo na upravljanje i pravo na dividendu. Svaka obična akcija nosi jedan glas. Obične akcije daju pravo vlasniku na dividende, ali samo ako preduzeće obezbeđuje prihod iz kojeg će se dividende platiti i ako organi upravljanja odluče da plate dividende, a ne da ih zadrže i reinvestiraju celokupnu zaradu.

Obične akcije se mogu međusobno razlikovati prema kriterijumima kao što su pravo na profit i glasačka moć. Akcije klase “A” nemaju glasačko pravo, ali imaju prioritet u isplati dividendi. One su slične prioritetnim akcijama. Obične akcije klase “B” imaju pravo glasa ali su prava povodom raspodele profita manja. Za akcije klase “A” obično su zainteresovani mali akcionari.

Obične akcije obezbeđuju očekivani priliv gotovine, a vrednost akcija određuje se na isti način kao i vrednost svake druge finansijske aktive, tj. kao sadašnja vrednost očekivane buduće gotovine.
Očekivana gotovina se sastoji iz dva elementa:
1) dividendi koje se očekuju svake godine i
2) cene koju investitori očekuju da postignu kad prodaju akcije.

Cene akcija su određene sadašnjom vrednošću gotovine a procena njihove vrednosti vrši se, kao i za obveznice i druge osnovne hartije od vrednosti, korišćenjem eskontnih gotovinskih tehnika.

Opšti model procene osnovnih hartija od vrednosti obuhvata proceduralno određivanje vrednosti na suštinski isti način i obuhvata sledeće korake:
• procenjivanje gotovinskog toka, što uključuje određivanje očekivanog toka za svaki period i njegov rizik;
• određivanje potrebne stope povraćaja za svaki gotovinski tok vrši se na bazi rizika i povraćaja drugih investicija;
• eskontovanje svakog gotovinskog toka do traženog datuma povraćaja kako bi se odredila njegova sadašnja vrednost;
• sabiranje ovako utvrđenih sadašnjih vrednosti da bi se dobila vrednost imovine.

Osnovni model procene HOV:

Navedeni osnovni model procene može se primeniti i na obične akcije
Ukoliko je cilj investitora kupovina akcija sa namerom da ih zauvek zadrži, u tom slučaju vrednost akcija jednaka je sadašnjoj vrednosti neograničenog priliva dividendi i predstavljena je jednačinom 5-2. Ili, ukoliko ne dođe do likvidacije ili prodaje preduzeća, priliv gotovine koju to preduzeće obezbeđuje svojim deoničarima sastojaće se samo od niza dividendi. Stoga se vrednost jedne deonice akcijskog kapitala preduzeća mora utvrditi kao sadašnja vrednost tog očekivanog priliva dividendi

Vrednost obične akcije:

Jednaćina 5-2 je opšti model vrednovanja akcije u smislu da vremenska šema može biti raznolika, tj.  može rasti, padati, ostati konstantno ili čak nasumično fluktuirati.
Dividenda je ključ za obične akcije, za njihovo mesto i ulogu na tržištu kapitala uopšte.

Pravilo je da dividenda treba da bude privlačna za imaoce akcija i potencijalne ulagače na tržištu kapitala, a privlačna je ako je veća od diskontne stope, odnosno zbira kamatne stope na kratkoročne zajmove, kredite banaka i premije na rizik u datom razdoblju.