Events
Blog
Pored banaka kao značajni berzanski subjekti smatraju se i tzv. Institucionalni investitori. To su osiguravajuća društva, penzioni fondovi, zdravstveni fondovi i investicioni fondovi. Od njih potiče najmanje jedna četvrtina berzanskih investicija.
Od osiguravajućih društava najznačajnija su društva za životno osiguranja i društva za imovinska osiguranja. Prvo društvo za životno osiguranje osnovano je u SAD 1759 godine (Presbyterian Ministers Fund iz Filadelfije).
U ovom trenutku ima oko 2000 takvih kompanija u SAD, a organizovana su kao akcionarska društa ili kao zajednički fondovi. Postoje dve glavne forme polisa živortnog osiguranja: stalno životno osiguranje i povremeno životno osiguranje.
Polise trajnog životnog osiguranja imaju konstatnu premiju za sve vreme trajanja polise. Sve su značajniji i investicioni fomdovi. Polise provremenog životnog osiguranja imaju premiju koja se svake godine usklađuje sa iznosom koji je potreban za osiguranje u slučaju smrti i tokom određenog vremenskog perioda (na primer 1 godina ili 5 godina.
Društva za osiguranje imovine i nesrećnih slučajeva su specijalizovana za polise na osnovu kojih se isplaćuju gubici kao rezultat nesrećnih slučajeva, požara ili krađe. U SAD postoji oko 3000 društava za osiguranje imovine i nesrećnih slučajeva, a tri najznačajnija su jesu American Insurance Group (AIG), State Farm i Allstate.
Osiguravajuća društva imaju ogromne matematičke rezerve, koje sve do momenta likvidacije štete, mogu plasirati u hartije od vredndosti na berzi tako da ovi subjekti značajno uvećavaju promet i likvidnost poslovanja na berzama.
Isti je slučaj i sa penzionim i zdravstvenim fondovima, koji često imaju određene rezerve za plasiranja kapitala na berzi radi uvećanja zarade. U institucionalne investitore na berzi spadaju i investicioni fondovi.
Investicioni Fondovi
Investicione kompanije vuku poreklo iz Škotske, gde su u izvesnoj rudimentiranoj formi postojale još u 18. veku. U većem broju se, u Velikoj Britaniji, javljaju tek u 19. veku i to kao institucija za relativno siguran i jeftin način prikupljanja sredstava malih investitora, a radi ulaganja u akcije preduzeća i drugu vrstu aktive na domaćem i međunarodnim finansijskih tržištima.
Investicioni fond predstavlja finansijsku instituciju koja povlači sredstva manjih individualnih investitora kojima za uzvrat emituje akcije (shares) ili, ređe, potvrde o učešću u finansijskoj aktivi fonda (units).
Tako ostvarene prihode investicioni fondovi investiraju, na domaćem i/ ili međunarodnom finansijskom tržištu, u hartije od vrednosti stvarajući diversifikovani investicioni portfolio.
Za efikasno investiranje sredstava investicione kompanije brine se profesionalni menadžer ili stručna ekipa ljudi koja predstavlja portfolio menadžment kompanije. Prihodi po osnovu hartija od vrednosti se dele akcionarima tj. Vlasnicima ili „štedišama“,investicione kompanije (ili njenih delova) srazmerno njihovom učešću, umanjeni za vrednost provizije na ime portfolio menadžment usluge.
Svaka akcija investicione kompanije predstavlja srazmerno učešće u portfoliu hartija od vrednosti pod njenom upravom. Upravljanje portfolio investiciona kompanija sprovodi u ime i u najboljem interesu njenih akcionara, ali oni, ipak, podnose celinu investicionog rizika koji proističe iz poslovnih aktivnosti investicione kompanije.
Investicioni fond predstavlja finansijsku instituciju koja povlači sredstva manjih individualnih investitora kojima za uzvrat emituje akcije (shares) ili, ređe, potvrde o učešću u finansijskoj aktivi fonda (units). Tako ostvarene prihode investicioni fondovi investiraju, na domaćem i/ili međunarodnom finansijskom tržištu, u hartije od vrednosti stvarajući diversifikovani investicioni portfolio.
Drugim rečima, za razliku od nekih drugih finansijskih posrednika, investicione kompanije rizik poslovanja direktno prenose na akcionare. Hartije od vrednosti koje investiciona kompanija kupuje za račun svog portfolia, zavise od njenih investicionih ciljeva sa kojima su njeni akcionari upoznati i saglasni.
Dakle, moglo bi se reći i da je investiciona kompanija finansijski posrednik nastao sa ciljem da sitne i neupućene investitore, na mala vrata, posredno uvede u „veliki svet finansija“. (Šoškić i Živković, 2007., str 451-452). U SAD je pre Velike ekonomske krize iz 1929. godine bilo više od 400 investicionih kompanija, prvenstveno zatvorenog tipa. Velika ekonomska kriza opustošila je investicione kompanije.
To je naročito važilo za one koje su bile dosta zadužene putem obveznica i preferencijalnih akcija koje su izdavane radi dopunskog podizanja prinosa po običnoj akciji. Taj mehanizam, međutim, vratio se kao bumerang u fazi depresije.
Dolar investiran u prosečnu zaduženu investicionu kompaniju jula 1929. vredeo je samo 5 centi 1937. godine. Otvorene investicione kompanije u SAD značajnije su počele da se razvijaju upravo 30-ih godina, pored ostalog, i zbog toga što je njima tada bilo zabranjeno da se zadužuju putem emitovanja obveznica, preferencijalnih akcija ili na bilo koji drugi način.
Nacionalna asocijacija investicionih kompanija u SAD osnovana je 1940., tj. Iste godine kada je donet i Zakon o investicionim kompanijama, pod imenom Institut investicionih kompanija (Investment Company Institute-ICI).
Zatvorene investicione kompanije (Closed-end Funds) u engleskoj nazvane Invesment Trusts su osnivane krajem 19. I početkom 20. veka u Velikoj Britaniji i SAD, dakle, pre otvorenih investicionih fondova.Oni mogu investirati sa istim ciljevima, strategijom i portfolio strukturom kao i otvoreni fondovi.
Čak, iste investicione kompanije često imaju i otvorene i zatvorene investicione fondove.Razlika između zatvorenih i otvorenih investicionih kompanija je u tome kako investitori ulažu i povlače svoj kapital iz njih.Zatvorene investicione kompanije emituju fiksni broj akcija i nisu dužni da svoje akcije otkupljuju od investitora.
Akciju zatvorenog investicionog fonda investitori mogu da kupe, tj. da u fond ulože sredstva, ili na inicijalnoj javnoj emisiji akcija (IPO-initial public offering) kod investicione banke (koja je underwriter) koja je preduzima ili na berzi i u vanberzanskom prometu kao i već emitovanu akciju svake druge kompanije.
Svoja sredstva investitori iz zatvorenog fonda mogu da povuku samo direktnom prodajom drugom zainteresovanom investitoru preko berze ili u vanberzanskom prometu.
Dakle, po pitanju inicijalne ponude akcija postoji izvesna sličnost između otvorenih i zatvorenih investicionih fondova ali po pitanju njihovog sekundarnog prometa postoji izrazita različitost.
Zatvorene investicione kompanije emituju samo jednom svoje akcije i nemaju pravo na dokapitalizaciju akcija. To znači da je broj njihovih akcija konstantan, a veličina njihovog portfolija ograničena.
Pri tome, u sekundarnom prometu akcija zatvorenih investicionih fondova nema nikakve garancije da će prodajna cena odgovarati nominalnoj vrednosti uloga. Ona se, kao i kod akcija drugih javnih kompanija, formira na osnovu ponude i tražnje.
Ako je cena akcije fonda iznad nominalne vrednosti kaže se da se njihove akcije prodaju uz premiju, a ako je cena ispod onda se kaže da se akcije tih fondova prodaju uz diskont.
Treba reći da se, za razliku od zatvorenih investicionih fondova, akcije otvorenog investicionog fonda nikada ne mogu kupiti po ceni manjoj od nominalne vrednosti.
Kod zatvorenih fondova, nominalna vrednost se teorijski može smatrati i likvidacionom vrednošću jedne akcije fonda, tj. Vrednošću koju bi akcionari dobili za jednu svoju akciju u slučaju likvidacije fonda.
Akcijama zatvorenih investicionih fondova u praksi se češće trguje uz diskont, tj. tržišna vrednost njihovih akcija je često ispod nominalne. S druge strane, odsustvo obaveze otkupljivanja sopstvenih akcija ovim fondovima otvara široki investicioni front manje likvidne active jer se ne suočavaju sa likvidnosnim rizikom.
Zatvorene investicione kompanije su, dakle, identične sa nefinansijskim korporacijama uz izuzetak što prve investiraju u finansijsku, a druge u realnu aktivu. Dosta velikih zatvorenih investicionih fondova nalazi se na listingu berzi, a ostali su u prometu posredstvom vanberzanskog tržišta (OTC).
U novinama se njihove kotacije nalaze pod naslovom Fondovi u javnom prometu (Publicly Traded Funds). Zatvorene investicione kompanije emituju, dakle, samo jednom svoje akcije (posredstvom investicione banke) kao i druga preduzeća, ali za razliku od njih ne mogu ići u proces dokapitalizacije, tj. dodatnog emitovanja akcija.
Iz toga proizilazi da je broj njihovih akcija relativno konstantan i da je veličina njihovog portfolia praktično ograničena. Zatvorene kompanije se, po pravilu, ne reklamiraju, jer ne mogu uvećavati svoj kapital daljom prodajom akcija (Initial Public Offerings). Investicione kompanije, u ime investitora, ulažu u čitav spektar različitih hartija od vrednosti (pogledaj tabelu ispod).
Odnos između otvorenih i zatvorenih investicionih fondova u SAD je takav da je broj i kapital otvorenih fondova znatno veći. Ilustracije radi sredinom 1993., aktiva otvorenih investicionih fondova iznosila je oko $ 1, 800 milijardi dok je aktiva zatvorenih fondova u isto vreme bila oko $ 90 milijardi (Washington Economic Report, 1993).
To je uticalo da i država postane značajan berzanski subjekt i ojačalo uticaj državne regulative, koji je delom smanjio autonomnost poslovanja berze. Država to najčešće vrši preko donošenja zakona i propisa, kao i delovanjem raznih regulatornih tela među kojima je najznačajnija u većini država Komisija za hartije od vrednosti (SEC).
Važna je takođe i institucija za evidentiranje hartija od vrednosti i promenu njihovog vlasništva koja nosi različite nazive u pojeidnim zemljama. U Srbiji se zove Depo bi kliring hartija od vrednosti.
Krize, očekivanja, lomovi, pronevere i loše ekonomske mere države utču na poverenje igrača na berzi, i na sigurnost poslovanja ukupne privrede.
Društva za osiguranje imovine i nesrećnih slučajeva su specijalizovana za polise na osnovu kojih se isplaćuju gubici kao rezultat nesrećnih slučajeva, požara ili krađe.
Od osiguravajućih društava najznačajnija su društva za životno osiguranja i društva za imovinska osiguranja. Prvo društvo za životno osiguranje osnovano je u SAD 1759 godine (Presbyterian Ministers Fund iz Filadelfije).
U ovom trenutku ima oko 2000 takvih kompanija u SAD, a organizovana su kao akcionarska društa ili kao zajednički fondovi. Postoje dve glavne forme polisa živortnog osiguranja: stalno životno osiguranje i povremeno životno osiguranje.
Polise trajnog životnog osiguranja imaju konstatnu premiju za sve vreme trajanja polise. Sve su značajniji i investicioni fomdovi. Polise provremenog životnog osiguranja imaju premiju koja se svake godine usklađuje sa iznosom koji je potreban za osiguranje u slučaju smrti i tokom određenog vremenskog perioda (na primer 1 godina ili 5 godina.
Društva za osiguranje imovine i nesrećnih slučajeva su specijalizovana za polise na osnovu kojih se isplaćuju gubici kao rezultat nesrećnih slučajeva, požara ili krađe. U SAD postoji oko 3000 društava za osiguranje imovine i nesrećnih slučajeva, a tri najznačajnija su jesu American Insurance Group (AIG), State Farm i Allstate.
Osiguravajuća društva imaju ogromne matematičke rezerve, koje sve do momenta likvidacije štete, mogu plasirati u hartije od vredndosti na berzi tako da ovi subjekti značajno uvećavaju promet i likvidnost poslovanja na berzama.
Isti je slučaj i sa penzionim i zdravstvenim fondovima, koji često imaju određene rezerve za plasiranja kapitala na berzi radi uvećanja zarade. U institucionalne investitore na berzi spadaju i investicioni fondovi.
Investicioni Fondovi
Investicione kompanije vuku poreklo iz Škotske, gde su u izvesnoj rudimentiranoj formi postojale još u 18. veku. U većem broju se, u Velikoj Britaniji, javljaju tek u 19. veku i to kao institucija za relativno siguran i jeftin način prikupljanja sredstava malih investitora, a radi ulaganja u akcije preduzeća i drugu vrstu aktive na domaćem i međunarodnim finansijskih tržištima.
Investicioni fond predstavlja finansijsku instituciju koja povlači sredstva manjih individualnih investitora kojima za uzvrat emituje akcije (shares) ili, ređe, potvrde o učešću u finansijskoj aktivi fonda (units).
Tako ostvarene prihode investicioni fondovi investiraju, na domaćem i/ ili međunarodnom finansijskom tržištu, u hartije od vrednosti stvarajući diversifikovani investicioni portfolio.
Za efikasno investiranje sredstava investicione kompanije brine se profesionalni menadžer ili stručna ekipa ljudi koja predstavlja portfolio menadžment kompanije. Prihodi po osnovu hartija od vrednosti se dele akcionarima tj. Vlasnicima ili „štedišama“,investicione kompanije (ili njenih delova) srazmerno njihovom učešću, umanjeni za vrednost provizije na ime portfolio menadžment usluge.
Svaka akcija investicione kompanije predstavlja srazmerno učešće u portfoliu hartija od vrednosti pod njenom upravom. Upravljanje portfolio investiciona kompanija sprovodi u ime i u najboljem interesu njenih akcionara, ali oni, ipak, podnose celinu investicionog rizika koji proističe iz poslovnih aktivnosti investicione kompanije.
Investicioni fond predstavlja finansijsku instituciju koja povlači sredstva manjih individualnih investitora kojima za uzvrat emituje akcije (shares) ili, ređe, potvrde o učešću u finansijskoj aktivi fonda (units). Tako ostvarene prihode investicioni fondovi investiraju, na domaćem i/ili međunarodnom finansijskom tržištu, u hartije od vrednosti stvarajući diversifikovani investicioni portfolio.
Drugim rečima, za razliku od nekih drugih finansijskih posrednika, investicione kompanije rizik poslovanja direktno prenose na akcionare. Hartije od vrednosti koje investiciona kompanija kupuje za račun svog portfolia, zavise od njenih investicionih ciljeva sa kojima su njeni akcionari upoznati i saglasni.
Dakle, moglo bi se reći i da je investiciona kompanija finansijski posrednik nastao sa ciljem da sitne i neupućene investitore, na mala vrata, posredno uvede u „veliki svet finansija“. (Šoškić i Živković, 2007., str 451-452). U SAD je pre Velike ekonomske krize iz 1929. godine bilo više od 400 investicionih kompanija, prvenstveno zatvorenog tipa. Velika ekonomska kriza opustošila je investicione kompanije.
To je naročito važilo za one koje su bile dosta zadužene putem obveznica i preferencijalnih akcija koje su izdavane radi dopunskog podizanja prinosa po običnoj akciji. Taj mehanizam, međutim, vratio se kao bumerang u fazi depresije.
Dolar investiran u prosečnu zaduženu investicionu kompaniju jula 1929. vredeo je samo 5 centi 1937. godine. Otvorene investicione kompanije u SAD značajnije su počele da se razvijaju upravo 30-ih godina, pored ostalog, i zbog toga što je njima tada bilo zabranjeno da se zadužuju putem emitovanja obveznica, preferencijalnih akcija ili na bilo koji drugi način.
Nacionalna asocijacija investicionih kompanija u SAD osnovana je 1940., tj. Iste godine kada je donet i Zakon o investicionim kompanijama, pod imenom Institut investicionih kompanija (Investment Company Institute-ICI).
Zatvorene investicione kompanije (Closed-end Funds) u engleskoj nazvane Invesment Trusts su osnivane krajem 19. I početkom 20. veka u Velikoj Britaniji i SAD, dakle, pre otvorenih investicionih fondova.Oni mogu investirati sa istim ciljevima, strategijom i portfolio strukturom kao i otvoreni fondovi.
Čak, iste investicione kompanije često imaju i otvorene i zatvorene investicione fondove.Razlika između zatvorenih i otvorenih investicionih kompanija je u tome kako investitori ulažu i povlače svoj kapital iz njih.Zatvorene investicione kompanije emituju fiksni broj akcija i nisu dužni da svoje akcije otkupljuju od investitora.
Akciju zatvorenog investicionog fonda investitori mogu da kupe, tj. da u fond ulože sredstva, ili na inicijalnoj javnoj emisiji akcija (IPO-initial public offering) kod investicione banke (koja je underwriter) koja je preduzima ili na berzi i u vanberzanskom prometu kao i već emitovanu akciju svake druge kompanije.
Svoja sredstva investitori iz zatvorenog fonda mogu da povuku samo direktnom prodajom drugom zainteresovanom investitoru preko berze ili u vanberzanskom prometu.
Dakle, po pitanju inicijalne ponude akcija postoji izvesna sličnost između otvorenih i zatvorenih investicionih fondova ali po pitanju njihovog sekundarnog prometa postoji izrazita različitost.
Zatvorene investicione kompanije emituju samo jednom svoje akcije i nemaju pravo na dokapitalizaciju akcija. To znači da je broj njihovih akcija konstantan, a veličina njihovog portfolija ograničena.
Pri tome, u sekundarnom prometu akcija zatvorenih investicionih fondova nema nikakve garancije da će prodajna cena odgovarati nominalnoj vrednosti uloga. Ona se, kao i kod akcija drugih javnih kompanija, formira na osnovu ponude i tražnje.
Ako je cena akcije fonda iznad nominalne vrednosti kaže se da se njihove akcije prodaju uz premiju, a ako je cena ispod onda se kaže da se akcije tih fondova prodaju uz diskont.
Treba reći da se, za razliku od zatvorenih investicionih fondova, akcije otvorenog investicionog fonda nikada ne mogu kupiti po ceni manjoj od nominalne vrednosti.
Kod zatvorenih fondova, nominalna vrednost se teorijski može smatrati i likvidacionom vrednošću jedne akcije fonda, tj. Vrednošću koju bi akcionari dobili za jednu svoju akciju u slučaju likvidacije fonda.
Akcijama zatvorenih investicionih fondova u praksi se češće trguje uz diskont, tj. tržišna vrednost njihovih akcija je često ispod nominalne. S druge strane, odsustvo obaveze otkupljivanja sopstvenih akcija ovim fondovima otvara široki investicioni front manje likvidne active jer se ne suočavaju sa likvidnosnim rizikom.
Zatvorene investicione kompanije su, dakle, identične sa nefinansijskim korporacijama uz izuzetak što prve investiraju u finansijsku, a druge u realnu aktivu. Dosta velikih zatvorenih investicionih fondova nalazi se na listingu berzi, a ostali su u prometu posredstvom vanberzanskog tržišta (OTC).
U novinama se njihove kotacije nalaze pod naslovom Fondovi u javnom prometu (Publicly Traded Funds). Zatvorene investicione kompanije emituju, dakle, samo jednom svoje akcije (posredstvom investicione banke) kao i druga preduzeća, ali za razliku od njih ne mogu ići u proces dokapitalizacije, tj. dodatnog emitovanja akcija.
Iz toga proizilazi da je broj njihovih akcija relativno konstantan i da je veličina njihovog portfolia praktično ograničena. Zatvorene kompanije se, po pravilu, ne reklamiraju, jer ne mogu uvećavati svoj kapital daljom prodajom akcija (Initial Public Offerings). Investicione kompanije, u ime investitora, ulažu u čitav spektar različitih hartija od vrednosti (pogledaj tabelu ispod).
Odnos između otvorenih i zatvorenih investicionih fondova u SAD je takav da je broj i kapital otvorenih fondova znatno veći. Ilustracije radi sredinom 1993., aktiva otvorenih investicionih fondova iznosila je oko $ 1, 800 milijardi dok je aktiva zatvorenih fondova u isto vreme bila oko $ 90 milijardi (Washington Economic Report, 1993).
- Tabela 1. Struktura aktive investicionih fondova na tržištu kapitala na dan 30.06. 1997.:
- [You must be registered and logged in to see this image.]
- Osnovne razlike između otvorenih i zatvorenih investicionih fondova su prikazane u sledećem pregledu:
- [You must be registered and logged in to see this image.]
To je uticalo da i država postane značajan berzanski subjekt i ojačalo uticaj državne regulative, koji je delom smanjio autonomnost poslovanja berze. Država to najčešće vrši preko donošenja zakona i propisa, kao i delovanjem raznih regulatornih tela među kojima je najznačajnija u većini država Komisija za hartije od vrednosti (SEC).
Važna je takođe i institucija za evidentiranje hartija od vrednosti i promenu njihovog vlasništva koja nosi različite nazive u pojeidnim zemljama. U Srbiji se zove Depo bi kliring hartija od vrednosti.
Krize, očekivanja, lomovi, pronevere i loše ekonomske mere države utču na poverenje igrača na berzi, i na sigurnost poslovanja ukupne privrede.
