Events
Blog
Najpoznatiji berzanski krah desio se 20- tih i početkom 30-tih godina XX veka. Tokom 20-tih godina, pre svega na Njujorškoj berzi, ali i na drugim berzama u Americi, cena akcija i drugih hartija veoma su brzo rasle.
Vladalo je veliko interesovanje za ulaganja u njih, a veći deo izvora za ulaganja bio je na kredit, odosno, investitor je plaćao samo deo cene određene hartije (npr. od 10% - 15%) dok bi ostatak platio kasnije.
S obzirom na trend rasta cena gotovo svih akcija, očekivalo se da će o roku dospeća svi biti u stanju da plate ostatak cene kupljenih akcija, pošto će u tom trenutku moći da ih prodaju, ostvarujući kapitalnu dobit.
Uzimajući kredit od brokera ili banke za plaćanje ostatka cena akcija, investitor je zalagao kupljene akcije, kao garanciju. Ukoliko bi cene akcija porasle, on bi ih prodavao i plaćao banci kredit sa kamatom, a ukoliko bi došlo do pada cena, investitor bi odustajao od kupovine, ostavljajući akcije banci da njihovom prodajom namiri dug.
Ove špekulacije su dovele do strahovitog rasta cena akcija, daleko iznad njihove realne vrednosti što je dovelo do pravog špekulativnog berzanskog buma. Kada se shavtilo da rast akcija nema veze sa realnim ekonomskim performansama kompanija, već da je sve stvar špekulacija, dogodilo se ono što mi danas nazivamo “crni oktobar”.
Oktobra 1929. godine, gotovo svi učesnici na finansijskom tržištu bili su veliki gubici , uključujući i profesionalne investiture i stručnjake.
Kada je 1933. godine kriza okončana, cene akcija su izgubile okok 85% svoje vrednosti u odnosu na 1929. Ovaj krah naterao je američkog predsednika Ruzvelta da inicira donošnje brojnih zakona u cilju sprečavanja sličnih dešavanja, a koji i danas važe. “Crni oktobar” bio je inicijelna kapisla za Veliku depresiju koja je u narednoj deceniji trajala u SAD, ali pogađajući i većinu drugih zemalja širom sveta.
Tomas Hartman, finansijski stručnjak kaže da je stanje krize iz 1929. godine, konačno dovelo do regulisanja finansijskog sistema: “Prvi put u isoriji država je preuzela kontrolu nad banakama. Sve je dakle počelo posle te velike svetske ekonomske krize..
Tu leže koreni zakona koji reguliše kredini sistem u zemlji. Faza vrlo stroge kontrole, nastavila se i posle drugog svetskog rata, između ostalog i sistemom zvanim Breton Vuds. To znači da su bili utvrđeni kursevi valuta, a bilo je i faza kada su banke bile prinuđene da se drže određenih kamata.“
To je trenutak kada SAD preuzimaju vodeću ulogu u Svetu., ili makar u jednoj zapadnoj polovini. Dolar postaje svetsko platežno sredtsvo, trgovina ponovo cveta. U kasnim 60-tim Amerikanci su štampali sve više i više novca, kako bi finansirali rat u Vijetnamu.
A ceh su plaćali Evroplajni, čije su valute bile vezane za dolar. Sistem se raspada 1973. godine. Kontrola se smanjila, banke su mogle same da određuju kamate. U svetu počinje trka za slobodnije finansijsko tržište. Nastaju sasvim novi bankarski proizviodi - sertifikati, derivati.
Sve je bilo veoma komplikovano, netransparentno, ali se činilo vrlo profitabilnim. Novi proizvodi imali su za cilj da rizik kredita podele na što više subjekata. Ta ideja u suštini nije loša, ali postojao je još jedan cilj: “Neki bankarski proizvodi stvoreni su samo zato što su kompleksni, i da bi određena stana mogla da na njemu zarađuje.”
Novac se sve brže obrtao, 80-tih godina berzanski poslovi su se obavljali na kompjuterima. Samo za nekoliko sekundi širom sveta su se vršili transferi nezamislivih suma, uvek upravcu gde je profit trenutno najveći.
Naravno, berze su sve češće propadale, počela je kriza sa nekretninama, kontrola nije bila dovojno brza. “Probelm je u tome što su finansijska tržišta veoma globalizovana , dok su organi nadzora još uvek na nacionalnom nivou.
Vladalo je veliko interesovanje za ulaganja u njih, a veći deo izvora za ulaganja bio je na kredit, odosno, investitor je plaćao samo deo cene određene hartije (npr. od 10% - 15%) dok bi ostatak platio kasnije.
S obzirom na trend rasta cena gotovo svih akcija, očekivalo se da će o roku dospeća svi biti u stanju da plate ostatak cene kupljenih akcija, pošto će u tom trenutku moći da ih prodaju, ostvarujući kapitalnu dobit.
Uzimajući kredit od brokera ili banke za plaćanje ostatka cena akcija, investitor je zalagao kupljene akcije, kao garanciju. Ukoliko bi cene akcija porasle, on bi ih prodavao i plaćao banci kredit sa kamatom, a ukoliko bi došlo do pada cena, investitor bi odustajao od kupovine, ostavljajući akcije banci da njihovom prodajom namiri dug.
Ove špekulacije su dovele do strahovitog rasta cena akcija, daleko iznad njihove realne vrednosti što je dovelo do pravog špekulativnog berzanskog buma. Kada se shavtilo da rast akcija nema veze sa realnim ekonomskim performansama kompanija, već da je sve stvar špekulacija, dogodilo se ono što mi danas nazivamo “crni oktobar”.
Oktobra 1929. godine, gotovo svi učesnici na finansijskom tržištu bili su veliki gubici , uključujući i profesionalne investiture i stručnjake.
Kada je 1933. godine kriza okončana, cene akcija su izgubile okok 85% svoje vrednosti u odnosu na 1929. Ovaj krah naterao je američkog predsednika Ruzvelta da inicira donošnje brojnih zakona u cilju sprečavanja sličnih dešavanja, a koji i danas važe. “Crni oktobar” bio je inicijelna kapisla za Veliku depresiju koja je u narednoj deceniji trajala u SAD, ali pogađajući i većinu drugih zemalja širom sveta.
Tomas Hartman, finansijski stručnjak kaže da je stanje krize iz 1929. godine, konačno dovelo do regulisanja finansijskog sistema: “Prvi put u isoriji država je preuzela kontrolu nad banakama. Sve je dakle počelo posle te velike svetske ekonomske krize..
Tu leže koreni zakona koji reguliše kredini sistem u zemlji. Faza vrlo stroge kontrole, nastavila se i posle drugog svetskog rata, između ostalog i sistemom zvanim Breton Vuds. To znači da su bili utvrđeni kursevi valuta, a bilo je i faza kada su banke bile prinuđene da se drže određenih kamata.“
To je trenutak kada SAD preuzimaju vodeću ulogu u Svetu., ili makar u jednoj zapadnoj polovini. Dolar postaje svetsko platežno sredtsvo, trgovina ponovo cveta. U kasnim 60-tim Amerikanci su štampali sve više i više novca, kako bi finansirali rat u Vijetnamu.
A ceh su plaćali Evroplajni, čije su valute bile vezane za dolar. Sistem se raspada 1973. godine. Kontrola se smanjila, banke su mogle same da određuju kamate. U svetu počinje trka za slobodnije finansijsko tržište. Nastaju sasvim novi bankarski proizviodi - sertifikati, derivati.
Sve je bilo veoma komplikovano, netransparentno, ali se činilo vrlo profitabilnim. Novi proizvodi imali su za cilj da rizik kredita podele na što više subjekata. Ta ideja u suštini nije loša, ali postojao je još jedan cilj: “Neki bankarski proizvodi stvoreni su samo zato što su kompleksni, i da bi određena stana mogla da na njemu zarađuje.”
Novac se sve brže obrtao, 80-tih godina berzanski poslovi su se obavljali na kompjuterima. Samo za nekoliko sekundi širom sveta su se vršili transferi nezamislivih suma, uvek upravcu gde je profit trenutno najveći.
Naravno, berze su sve češće propadale, počela je kriza sa nekretninama, kontrola nije bila dovojno brza. “Probelm je u tome što su finansijska tržišta veoma globalizovana , dok su organi nadzora još uvek na nacionalnom nivou.
