Nafta

Sirova nafta zajedno sa valutama i zlatom predstavlja glavni indikator gotovo svih procesa koji se dešavaju u svetskom ekonomskom sistemu. Promenljivost kota prati ekonomske političke događaje. Međutim, zbod specifičnosti poslova sa naftom za izvoznike nafte i potrošače uvek postoji određeno vreme kašnjenja, što čini naftne transakcije mnogo delikatnijim investitorskim instrumentom.


Brent (Brent nafta) je reper marka nafte koja potiče iz Severnog mora. Ime za marku potiče od minskog polja u Severnom moru, otvorenom u 1970. Zapravo, mešavina sirove nafte se može nazvati Brent, Oseberg i Fortis između obala Norveške i Škotske. Brent je jedan od ključnih brendova nafte koja se prodaje na glavnim svetskim berzama nafte. Brent cena nafte je osnova za formiranje cena još od 1971 za gotovo 40% naftnih marki širom sveta, naročito, za rusku naftu Ural. Zbog toga se ova cena zove «reper». Cena nafte bila je za 1 US dolar po barelu niža od WTI cene i za 1 US dolar po barelu viša od takozvanih “OPEC referentnih korpi sirovina”. Međutim, ovaj paritet cena je promenjen u 2007 i Brent nafta je kotovana kao premijum sa WTI. U ovom trenutku stvar je za diskusiju da li je korišćenje Brent nafte brenda kao osnove za formiranje cena na svetskom tržištu razumno ili ne. To je, pre svega, zbog smanjenja proizvodnje sirove nafte u Severnom moru, što dovodi do pada likvidnosti i grešaka prilikom postavljanja cena za mešavine i sve druge naftne cene.

Urali - ocena kiselo sirove nafte (sadržaj sumpora oko 1.3%), koji predstavlja mešavinu sirove nafte proizvedene u autonomnoj oblasti Hanti-Mansisku i Tatarstanu. Glavni proizvođači nafte Ural su sledeće kompanije: «Rusneft», «Lukoil», «Surgutneftegaz», «Gazpromneft», «TNK-VR» i «Tatneft». Glavni proizvođači nafte Ural su sledeće kompanije: Rusneft, Lukoil, Surgutneftegaz, Gazpromneft, TNK-VR i Tatneft. Ruska cena nafte se određuje na osnovu diskontovanja Brent cena, jer se veruje da je ruska nafta slabijeg kvaliteta zbog visokog sadržaja sumpora i teških cikličnih ugljenih hidrata. Nedavno, Rusija je preduzela niz mera kako bi poboljšala kvalitet nafte Ural isključivanjem kiselog kamenca nafte (u Republici Tatarstan biće izgrađena nova destilaciona postrojenja kako bi se napravio benzin od lokalne nafte bez puštanja kroz cevovod.) Zapadnosibirska nafta je prihvatljivog kvaliteta. Poznata je kao marka sibirska svetlost. U Rusiji fjučersi za Ural vrstu nafte se trejduju na FORTS tržištu na RTS berzi.

WTI (Zapadni Srednji Teksas) - marka nafte, koja se proizvodi u Teksasu (SAD), konzistentnost je 40° API, sadržaj sumpora - 0,4-0,5 %, uglavnom se koristi za proizvodnju benzina i zbog toga je velika potražnja za ovom naftnom markom, naročito u SAD i Kini.

Generalno, sirova nafta stiže na tržište preko preduzeća za vađenje nafte koje mogu biti male kompanije ili ogromne korporacije. Logično je da uticaj kompanije na tržištu zavisi od količine isporučene nafte. Shodno tome, drugi učesnici na tržištu obraćaju dosta pažnje na aktivnosti proizvođača zlata.

Ova kategorija je konstituisana od strane industrijskih kompanija iz svih ekonomskih sektora kao i rafinerija i prerađivačkih preduzeća. Šema se zove vertikalno integrisana struktura. Takve kompanije proizvode sirovu naftu, prerađuju je u gotov proizvod (benzin, mazut itd.), ali ga distribuiraju u sopstvene lance maloprodaje.


U nekim zemljama na najvećim tržištima postoje odvojeni sektori, koji su zauzeti za trejdovanje, i to pre svega sa sirovom naftom.


Organizacija zemalja izvoznica nafte - međunarodna međuvladina organizacija, pokrenula je naftna ovlašćenja u cilju stabilizacije cena nafte. Članovi ove organizacije su zemlje čija ekonomija zavisi od profita od izvoza sirove nafte. OPEC kao trenutna organizacija je stvorena na konferenciji u Bagdadu od 10-14 Septembra 1960. Prvenstveno organizaciju su činile zemlje kao što su Iran, Irak, Kuvajt, Saudijska Arabija, Venecuela (inicijator pokretanja). Ovim zemaljama koje su stvorile organizaciju kasnije se pridružilo još 9 država: Katar (1961), Indonezija (1962-2008, 1 Novembar 2008 napustila OPEC), Libija (1962), Ujedinjeni Arapski Emirati (1967), Alžir (1969), Nigerija (1971), Ekvador (1973-1992, 2007), Gabon (1975-1994), Angola (2007). U ovom trenutku OPEC čini 12 članica, uzimajući u obzir promene u sadržaju u 2007 - novu članicu organizacije Angolu i povratak Ekvadora. U 2008 Rusija je najavila spremnost da postane trenutni posmatrač u kartelu.

Proizvedena nafta u svetu je veoma različita u kvalitetu a samim tim i u ceni. Cene zavise od konzistentnosti i različitih parafin aditiva, dodatih mešavinama nafte. Kao standard za cenu se koristi «Brent» naftna marka, koja je slična po sastavu onoj koja se vadi iz Severnog mora, a ugovori isporuke se zaključuju na Londonskoj berzi sirovina. Cenu za ovu marku obično postavljaju masovni mediji. Uglavnom, ova cena je vrednost ugovora za «brent» naftu u sledećih mesec dana. Kada potpisuje takve ugovore - fjučerse, kupac se obavezuje da plati i prihvati isporučeni proizvod, a prodavac - da ga isporuči na potrebno mesto. Fjučers ugovori se zaključuju na odgovarajućoj berzi i dalje se dnevno plaćaju prema trenutnoj tržišnoj ceni. Minimalni obim ugovora - 1000 barela. Glavno trejding tlo za ugovore sa naftom su vodeće trejderske berze kao: NYMEX, CME, РТС, LOE.


Nafta je bila velika novost prošle godine zajedno sa finansijskom krizom. Dostigavši maksimum od 147,26 US dolara po barelu 11 juna 2008, izgubila je 70 % svoje cene za pola godine. Analitičari pretpostavljaju da je glavni razlog pada pregrejanost tržišta od strane špekulativnog kapitala. Posmatrajući sa fundamentalne tačke gledišta 100 US dolara za barel je bilo prihvatljivo ali nafta nije mogla koštati 140 US dolara za barel. Na kraju, do kraja 2008 nafta se stabilizovala u opsegu 40-50 US dolara za barel, i do proleća ove godine je pala na 38-42 US dolara za barel. U međuvremenu je došao odvezan od dinamike američke valute, koja je bila značajna za njega u prvoj polovini godine.

Teško je reći da li je naftno tržište dotaklo dno. Ako je u prvoj polovini godine bilo malo prodavano onda je sada preprodavano. U to vreme fer cena je bila 101 US dolar a sada sa pogledom na situaciju u sveskoj ekonomiji nova fer cena je 70-90 US dolara po barelu, iako su nade da će kotacije nafte dostići one nivoe iz 2009 neosnovane. Samo taj fundamentalni faktor je odigrao jednu od ključnih uloga u padu naftnih kotacija u 2008-oj. Finansijska kriza je dovela do ozbiljnih problema realnog sektora ekonomije. Potražnja za naftom je počela da pada. U isto vreme kotacija nafte je počela da raste u prvoj polovini 2008, ovaj rast nije potvrđen potražnjom nafte. Na leto najveće svetske agencije i investitorske kompanije predviđaju da cena nafte nikada neće pasti ispod 100 US dolara za barel.

Štaviše postoji predviđanje da će cena nafte porasti na 150-200 US dolara za barel. Takva predviđanja nisu naivna ako se uzme u obzir činjenica da najveće investitorske kompanije imaju sopstvene pozicije na tržištu nafte i da su oni preporučili povećanje cena. Učešće glavnih fondova i investitorskih kompanija u trci na tržištu nafte je postalo jedno od razloga takvog brzog pada cena. Međutim, u to vreme počela je svetska ekomoska kriza i nikome nije bilo stalo do prevare na primarnom tržištu. Kriza likvidnosti koja je izbila primorala je da se prodaju sve imovine uključujući primarne ugovore. Slabi makroekonomski podaci i čekanje na smanjenje tražnje za gorivom u celom svetu pogoršava situaciju.



Uzgred nijedna zemlja-uvoznik nafte u 2009 se nije ћalila zbog nestaљice isporuke primarnih proizvoda. OPEC (Organizacija zemalja izvoznica nafte) je proizvodila naftu iznad propisanih kota tokom ovog perioda. Predstavnici kartela stalno ponavljaju da je tržiše dobro snabdeveno i da nije njihova krivica љto je cena nafte visoka. Ocekuje se pad tržišta nafte. Ali pad na 37 US dolara za barel - nije ocekivan. Proizvodjaci i korisnici nafte pretpostavljaju da je 60-70 US dolara za barel prihvatljiva tržišna cena. Cena od 90-100 US dolara za barel se cini visokom ali ipak prihvatljivom. Proizvodjaci nisu mogli zamisliti cenu od 37 US dolara za barel cak ni u najvecim koљmarima, a korisnici - u najsladjim snovima.

Uticaj ekonomije SAD i stope americkog dolara na cenu nafte .

Publikacije rezervi sirove nafte u SAD i Kini kao najvecih korisnika naftnih derivata imaju najjaci uticaj na trenutnu kratkorocnu cenu nafte. Smanjenje rezervi nafte u SAD i Kini pokazuje izlazak industrije ovih zemalja iz perioda recesije i opšti oporavak ekonomije ovih zemalja i ostatka sveta. Izveštaji Asocijacije elektronske industrije (EIA) SAD-a ne cine srecnim naftnu industriju najavljujuci znacajne naftne rezerve. Još jedan faktor koji utice na povecanje naftnih kotacija je zavisnost svetskog tržišta robe od situacije na tržištu valuta. Nafta ce kao i zlato uglavnom ici protiv US dolara kao i protiv evra i drugih velikih svetskih valuta.

Obim vadjenja nafte

Tokom poslednjih deset godina potraћnja za naftom raste prosecnom godišnjom brzinom od 1,6 %. Poželjno je reci da se nivo vadjenja nafte veoma malo smanjio. Ali ima smisla misliti o tome. Tokom poslednjih godina vadjenje nafte se smanjilo u SAD-u, Meksiku, Norveškoj i Velikoj Britaniji. Ove zemlje su prestigle vrh u kolicini vadjenja nafte i smanjenje tendencija vadjenja ce se intezivirati svake godine. U medjuvremenu, 17 % svetske ekstrakcije nafte pripada njima (prema informacijama BP svetskog energetskog izgleda 2008).

Najopasnija situacija je u Norveškoj i Meksiku gde je u 2007-oj ekstrakcija nafte pala na 7,7 % i 5.5 %. U 2009-oj Rusija se pridružila ovim zemljama, cija je globalna naftna proizvodnja 12.6%. Trenutno su zaustavljena geološka istraživanja na Istocnom Sibiru. Razvoj profitabilnosti i buducih operacija novih centara za vadjenje nafte su blizu nule u ovom trenutku. Ova situacija ce postojati sve dok cena barela ne postane 60-70 US dolara. Tako da ce sledece godine pet najvecih kompanija proizvodnje nafte smanjiti isporuku repromaterijala. Ako se ekstrakcija nafte u Rusiji, SAD-u, Meksiku, Norveškoj i Velikoj Britaniji smanji na 1 % i OPEC se smanji na ocekivanih 12 % (ili cak 10 %), onda ce se globalna proizvodnja nafte smanjiti na 4,5 - 5 % (pod uslovom da druge zemlje zadrže isti nivo proizvodnje nafte). Ovaj pad proizvodnje nafte može da se uporedi sa takozvanom krizom "naftni embargo" u 1973 kada su neke arapske zemlje clanice OPEC odlucile da ne snabdevaju naftom zemlje koje su podržavale Izrael u "oktobarskom ratu".

Podsecamo da je globalna proizvodnja nafte pala na 4-5 % i da je cena barela porasla od 3 US dolara na 9 US dolara. Medutim razlika u redukciji proizvodnje nafte u to vreme i sada je odredjena potpuno razlicitim faktorima. Potrošnja nafte u 1973 je bila u porastu, sada je u padu. Smanjenje u 1973 je bilo izazvano vojnom i politickom krizom, sada je izazvano apsolutno logicnim ekonomskim razlozima. Zbog toga je cekanje povecanja cene nafte besmisleno. Besmisleno je secati se "naftnog embarga" iz 1978 kada je zbog "persijskih vesti" proizvodnja nafte smanjena i ako za razliku od 1973 taj pad nije pao na industrijskom bumu SAD-a. Rastuca cena nafte je otišla od 40 USD na 11 USD. Brzina pada ponude u sadaљnjim uslovima krize može biti veca od brzine pada tražnje kome može da odoli zbog tržišta u razvoju.

Štaviše, EIA je vec najavio da ce 2011 svet reskirati suocavanje sa energetskom katastrofom zbog nedovoljnog snabdevanja naftom. Logika EIA je jednostavna. Za povecanje proizvodnje nafte neophodno je investirati 360 milijardi dolara. Za vreme krize i uslova niskih cena nafte kompanije ce smanjiti investicije što moћe dovesti do naglog pada nivoa proizvodnje nafte. Potrašnja za naftom ce biti vracena ali ne i nivo ekstrakcije jer kompanije nece investirati u odgovarajuce vreme. Ovo ce dovesti do viška potrašnje u odnosu na ponudu. Štaviše, treba uzeti u obzir da cena nafte nije objektivna sa tacke gledišta nabavne vrednosti. Era jeftine nafte je prošla i nabavna vrednost raste iz godine u godinu.

Prosecna cena proizvodnje može biti od 4 do 7 US dolara za barel u tradicionalnim regionima za vadjenje, na primer, u Rusiji. Cena prozvodnje nafte koja se vadi iz podvodnih rupa može biti 20-40 US dolara po barelu. Dodajte na to cenu transporta i druge dodatne troškove i dobijamo da je cena koja je prihvatljiva za proizvodjace (i cena koja ce omoguciti intenziviranje proizvodnje u buducnosti) 60 US dolara po barelu. Predrasude niskih cena otvaraju nove projekte proizvodnje nafte u regionima kojima je teško pristupiti.

Buducnost nafte

U 2009 cene nafte se mogu vratiti rastucem trendu koji je bio 1998. Pod povratkom rastuceg trenda se podrazumeva pomeranje kotacija u opsegu 40-80 US dolara po barelu. U prvoj polovini godine tržište se nece osloboditi uticaja mnogih špekulanata, zbog toga se može ocekivati da cena nafte ostane u opsegu od 40-50 US dolara po barelu. Mada je moguc trenutni pad cene na 20-25 US dolara. U drugoj polovini 2009 trћiљte ce poceti da oseca smanjenje isporuke nafte. Svetska ekonomija ce moci da se oporavlja nakon jesenjeg šoka u 2008. Doci ce do priznanja cinjenica da su mnoga sredstva preprodata u panici. Smanjenje snabdevanja naftom ce se još više osetiti u drugoj polovini godine.

To može pomeriti cenu nafte na viši opseg od 50-70 US dolara. Prema ovim cinjenicama prognoza prosecne cene nafte u 2009 ce biti oko 60 US dolara. Vodeca cena nafte na kraju godine je 65 US dolara po barelu. Medjutim, stvarnost moћe biti razlicita od predvidjanja. Nepoznato je koliko ce "Obamin plan’ biti uspešan i koliko ce stabilan biti US dolar ako novi talas recesija preplavi svetsku ekonomiju. Medjutim, parlamenti mnogih zemalja proizvodjaca nafte preispituju budžet i budžetske cene nafte sa amandmanima sa pesimistickim prognozama.