Troškovi flotacije

Trgovina obveznicama se obično odvija vanberzanski. Kao emitenti obveznica se javljaju država, međunarodne institucije i organizacije, korporacije, banke i druge finansijske institucije, koje na ovaj način nastoje da dođu do sredstava neophodnih za finansiranje dugoročnih razvojnih potreba, odnosno za finansiranje poslovanja. Posrednici na primarnom tržištu obveznica imaju istu ulogu kao i posrednici na primarnom tržištu akcija, a to je da povežu emitente i investitore.

Veličina emisije obveznica na primarnom tržištu je često veoma velika (i po nekoliko milijardi dolara), tako da nijedan emitent ne može da pribavi kapital sam. Čak i kada bi to bilo moguće, emitent bi morao da iskoristi svu svoju finansijsku snagu i preterano se izloži riziku. Rešenje za emitente je da formiraju grupu ili sindikat, koji će podeliti rizik i zajam podeliti na iznose kojima se može upravljati. Nova emisija obveznica može uključivati veliki broj ljudi i može predstavljati veoma kompleksan posao.

Postupak emisije obveznica čini 5 koraka:
• imenovanje vodećeg menadžera i utvrđivanje provizija
• utvrđivanje strukture i cene emisije
• oblik sindikata za preuzimanje
• utvrđivanje upravljanja obveznicama
• primarno trgovanje

Vodeći menadžer treba da ima dobru reputaciju na tržištu, kako bi emisiju mogao uspešno da izvrši, ali i neophodno iskustvo, dobar odnos sa drugim posrednicima i finansijsku snagu. Nakon što imenuje vodećeg menadžera. Emitent u dogovoru sa njim imenuje i određeni broj komenadžera, ukoluko se emisija vrši u većem broju zemalja ili ukoliko se planira valutni svop ili svop kamatne stope nakon emisije.
Vodeći menadžer nakon ovoga šalje poziv za upis, dodeljuje tranše obveznica, daje sve neophodne oglase u štampi i koordinira poslove.

Vodeći menadžer kreira svoj sindikat za preuzimanje i mora obezbediti da do trgovine emisijom dođe, kao i da detalji vezani za provizije, emisije i cenu emisije budu utvrđeni.

Nakon što imenuje vodećeg menadžera, pristupa se utvrđivanju strukture i cene emisije.

Prilikom utvrđivanja cene obveznica, veoma je važno proceniti kreditnu sposobnost emitenta. Investitori treba da procene rizik da emitent neće biti u stanju da plati kamatu i otplati nominalnu vrednost.
Kreditni rejting utvrđuju agencije i on obuhvata procenu kreditne sposobnosti emitenta da odgovori na preuzete obaveze. Država ima najviši kreditni rejting u zemlji. Što je viši kreditni rizik emitenta, on više mora platiti na ime kamate kako bi privukao investitore.
Obveznice za koje garantuje država, obično imaju najviši rejting. Pojedine države, međutim, zbog svoje finansijske situacije i političke stabilnosti, imaju niži rejting. Ako se kreditni rejting emitenta menja, onda to utiče na cenu svih dužničkih hartija koje je on emitovao. Sindikat za preuzimanje se stvara kroz dogovor vodećeg menadžera i vodećih komenadžera o međusobnoj podeli emisije. Obično vodeći menadžer preuzima na sebe veći deo emisije, a vodeći komenadžeri manji deo emisije.
Vodeći menadžer imenuje određeni broj banaka kao komenadžere, kako bi disperzirao izloženost riziku. Isto ovo rade i vodeći komenadžeri. Svaki komenadžer prihvata da preuzme deo od ukupne vrednosti dodeljene emisije. Ova grupa formira sindikat za preuzimanje.

Preuzimanje je način garantovanja da će emitent doći do kapitala. Garanti preuzimaju emisiju kako bi omogućili emitentu da dođe do neophodnog kapitala. Grupa za preuzimanje unosi emisiju u svoje knjige i tretira je kao obavezu.

Sledeće što se mora učiniti nakon stvaranja sindikata za preuzimanje je utvrđivanje upravljanja obveznicama.

Emitovanje obveznica zahteva veliki broj dokumenata i informacija za sve ključne učesnike, potencijalne investitore itd. Advokati, angažovani od strane vodećeg menadžera, moraju da izvrše analizu i odobre svu dokumentaciju za emisiju. Vodeći menadžer odgovoran je za izdavanje i kretanje dokumentacije.

Poslednji korak se odnosi na primarno trgovanje obveznicama. Nakon što izvrši novu emisiju, vodeći menadžer dostavlja detalje agencijama i drugim prodavcima, kako bi one bile objaljene.
Nakon objavljivanja detalja, obično se aktivira sivo tržište, koje omogućava bankama koje nisu pozvane da učestvuju u sindikatu za preuzimanje, da otpočnu „poslovanje“. Ono takođe predstavlja i mogućnost da potencijalni investitori provere posao. Vodeći menadžer snagom svoje reputacije privlači investitore.



U zemljama sa razvijenim tržištem hartija od vrednosti, trgovanju na sekundarnom tržištu prethodi savetovanje kupca i prodavca sa posrednikom. Obraća se obično svojoj banci kao posredniku, u cilju donošenja adekvatne odluke o kupovini ili prodaji. Banke nastoje da utvrde vrednost hartije od vrednosti na osnovu visine prinosa koji donosi. U slučaju akcija, primera radi, njena objektivna vrednost se može utvrditi primenom jednog od sledeća dva postupka: racio cene u odnosu na zaradu i novčanog toka.

Racio cene u odnosu na zaradu se zasniva na ostvarenom godišnjem dobitku i izražava se kao broj godišnjih dividendi po akciji, koji daje ukupnu tekuću tržišnu vrednost akcije.

Postupak novčanog toka označava čist dobitak po akciji u jednom poslovnom periodu, koja je umanjena za isplaćene dividende i poreze i uvećana za amortizaciju. Ovaj postupak omogućava utvrđivanje ekspanzione moći emitenta i uzimau obzir izvestan stepen samofinansiranja kroz povećanu amortizaciju. Stavljanjem novčanog toka u odnos sa kursom, dobija se pokazatelj približavanja finansijskom stanju i rezultatu emitenta.

Banke osim postupka vrednovanja hartija od vrednosti, mora dobro poznavati i način iskazivanja tržišne vrednosti hartija od vrednosti. Na dugi rok se tržišne vrednosti hartija iskazuju preko berzanskih indeksa, koji mere fluktuacije na sekundarnom tržištu. Najpoznatiji berzanski indeksi u svetu su Dow-Jones-ovi, indeksi Standard&Poor's-a, indeksi Financial Times-a.

Banka prilikom pružanja saveta mora da radi u interesu komitenta, a ne u svom interesu. Ponašanje savetnika je regulisano posebnim tzv. „insajder pravilima“, kojima se sprečava ostvarenje zarade savetnika na štetu komitenta, a po osnovu zloupotrebe privilegije nad informacijama do kojih ovaj nije mogao da dođe.

Nakon odluke o kupovini, odnosno prodaji na sekundarnom tržištu, kupac/prodavac mora da donese odluku, koja mora da sadrži:

• iznos slobodnih novčanih sredstava za kupovinu hartija i oblik u kome se nalaze
• iznos potrebnih novčanih sredstava do kojih se želi doći prodajom hartija i oblik u kome se ona želi dobiti
• izbor i tačna naznaka hartije koja se kupuje ili prodaje
• oblik u kome se hartije primaju ili predaju
• izbor banke koje će izvršiti kupovinu ili prodaju
• izbor tržišta preko koga će se kupovina ili prodaja realizovati

Ovako doneta odluka se dalje realizuje kroz:
1. davanje naloga posredniku za kupovinu/prodaju
2. prijem i izvršenje naloga za kupovinu/prodaju od strane posrednika
3. obračun troškova za izvršenu kupovinu/prodaju
4. isporuku kupljenih hartija od vrednosti

1.Nalog posredniku za kupovinu (prodaju) hartija od vrednosti može biti dat pismeno, telefonski, telegrafski ili faksom bez ili sa naznačenjem roka do kada treba da budu izvršeni.

2.Prijem i izvršenje naloga za kupovinu/prodaju hartija od vrednosti od strane posrednika-po prijemu naloga za kupovinu, posrednik obavezno vrši proveru da li na računu kupca ima pokrića za dati nalog. Kod naloga za prodaju, posrednik proverava da li su hartije u depou. Nakon ovoga sledi realizacija naloga na berzi ili vanberzanskom tržištu. U slučaju realizacije naloga na berzi, nalog se izvršava zaključivanjem berzanskih poslova, odnosno usmeno, dok se istog dana dostavlja pismena potvrda. Posrednik i kupcu i prodavcu ispostavlja zaključnicu u pismenoj formi u kojoj navodi kurs i proviziju. Nalozi primljeni pre ili nakon završetka berze se izvršavaju telefonski između članova.

3.Obračun troškova za izvršenu kupovinu (prodaju) vrši odeljenje za obračun troškova, koje obaveštava kupca (prodavca) o izvršenju naloga. Obračun se vrši istog dana kada se sastavlja i izveštaj o izvršenju i to na osnovu nominalne vrednosti hartija i kursa po kome je kupovina (prodaja) zaključena.

4.Isporuka hartija od vrednosti se odnosi na način i rok u kome će prodavac isporučiti prodate hartije, odnosno kupac će doći u posed kupljenih hartija.