Events
Blog
Akcija (share, stock) je posebna institucionalna forma vlasničkog odnosa između korporacije i njenih vlasnika. Akcija je slobodno prenosiv finansijski instrument koji donosi prinos i pravo na upravljanje korporacijom.
Akcija je nastala u vreme pojave industrijske revolucije. Osnovni razlozi njenog nastajanja i postojanja su sledeći:
-za emitenta (korporaciju) – uklanjanje deficita rasta kapitala, odnosno proširenje mogućih izvora kapitala
- za investitore (vlasnike) – mogućnost istovremenog ostvarivanja visokog prinosa uz minimizaciju rizika
Razlog emitovanja akcija od strane emitenta ogleda se u uvećanju njegovog kapitala i istovremenog korišćenja određenih prednosti koje donose akcije kao specifičan finansijski instrument. Pre svega, one imaju neograničeno trajanje što omogućava dugoročno raspolaganje prikupljenim sredstvima, za razliku od kredita i od obveznica koje imaju tačno utvrđen rok dospeća.
Akcije postoje samo u korporativnom obliku organizovanja preduzeća zbog čega se i nastanak samih akcija vezuje za razvoj korporativnog oblika preduzeća. Ključni podsticaj da se preduzeće organizuje u formi korporacije je potekao iz ograničenja rasta koja su svojstvena prostijim oblicima organizovanja:
-preduzetniku,
-ortačkom društvu i
-društvu sa ograničenom odgovornošću.
Ni jedan od ovih oblika organizovanja preduzeća nema sposobnost da uvećava kapital iz eksternih izvora. Zbog toga su akcije omogućile najbolji način privlačenja i uvećanja kapitala, postale uslov rasta preduzeća i bogatstva njegovih vlasnika.
Osnovne slabosti prikupljanja kapitala putem kredita i obveznica su:
-ograničene mogućnosti pribavljanja dodatnog kapitala,
-teškoće koje izaziva povlačenje vlasnika kod društava ograničene odgovornosti,
-visok rizik kome je vlasnik izložen.
Akcija investitoru (kupcu) omogućuje sticanje prihoda u obliku:
1) dividendi i
2) kapitalnog dobitka.
Akcije predstavljaju specijalnu vrstu vlasničkih instrumenata koje svojim imaocima daju određena prava, među najvažnijima, pravo na prinos i korporativno upravljanje kada je reč o običnim akcijama i prioritet u isplati dividende kada se radi o prioritetnim akcijama.
Preduzeće čije je vlasništvo izraženo u akcijama naziva se korporativno preduzeća, a upravljanje istim naziva se korporativno upravljanje. Kada su neophodna obrtna sredstva nije teško prodati deo akcijskog kapitala isto kao što se on može i uvećati kada postoji višak likvidnog finansijskog kapitala.
Dividenda se isplaćuje iz profita korporacije koji ostaje posle plaćanja poreza i predstavlja prinos na njihov kapital uložen u korporaciju. Ona predstavlja redovnu vrstu prihoda za vlasnika akcija.
Kapitalni dobitak nije sistemtski izvor prihoda od akcija. Do njega dolazi kada se akcije prodaju na tržištu. Pošto on predstavlja razliku između kupovne i prodajne cene akcije, pored dobitka moguć je i gubitak na kapitalu kada je prodajna cena akcija niža od njene kupovne (nabavne) cene.
Korporacija omogućava vlasniku smanjenje rizika investiranja u odnosu na prethodne oblike organizovanja preduzeća, što se pravda sa tri argumenta.Prvi argument je ograničena odgovornost.
Vlasnik akcije snosi rizik ograničen visinom uloženog kapitala, što znači da akcionari mogu da izgube najviše do iznosa vrednosti sopstvenih akcija.Drugi argument je likvidnost. Važno svojstvo akcije, koje je bitno razlikuje u odnosu na druge institucionalne forme vlasništva, jeste njena likvidnost.
Za razliku od ortaka ili vlasnika udela u društvu sa ograničenom odgovornošću, akcionari mogu na tržištu akcija u svakom trenutku da prodaju svoju imovinu i na taj način „napuste“ korporaciju. Slobodan promet akcija, odnosno mogućnost „izlaska“ smanjuje rizik gubitka.
To znači da će racionalni investitori lakše odlučiti i da „uđu“ u korporaciju nego u ortakluk ili društvo sa ograničenom odgovornošću. Kao posledica svega navedenog sledi da je niži rizik i veća likvidnost akcije u odnosu na druge institucionalne forme vlasništva.
Treći argument je mogućnost diversifikacije.Poznato je da investitori u korporaciji mogu biti stalni i trenutni kao i to da imaju investicione alternative ulaganja u jednu ili više korporacija. Dakle, vlasnici kapitala nisu prinuđeni da sva svoja sredstva ulažu u samo jednu alternativu i time budu izloženi velikom riziku gubitka, već ovom prilikom mogu smanjiti ukupni rizik svojih ulaganja diversifikacijom.
Ukupan kapitalni budžet jednog investitora može se, dakle, uložiti tako da omogućava formiranje optimalnog portfolia. Ovo svojstvo akcije značajno smanjuje rizik investiranja u korporacije, što omogućava i privlačenje investitora nesklonih riziku da istovremeno investiraju u akcije više korporacija.
Posledično, na strani tražnje za akcijama pojavljuje se kapital koji, po pravilu, nije sklon da preuzme rizik ulaganja u nekorporativne forme preduzeća.
Osnovna podela akcija obuhvata obične i prioritetne akcije.
*Obične akcije svojim imaocima daju određena prava i to pravo glasa, pravo na prinos i pravo na slobodni promet.
*Prioritetne akcije su akcije koje imaju pravo prioritetne isplate dividendi, a ne daju pravo upravljanja.
One se po sporazumu vlasnika mogu pretvoriti u običe akcije. Isplata dividende može i da se kumulira u više godina. Te akcije se zovu kumulativne akcije.
Prema kvalitetu emitenta odnosno kvalitetu samih akcija, akcije se dele na:
- Blue Chip Shares, to su akcije najkvalitetnijiih velikih kompanija, koje redovno plaćaju dividende, prinos nije preterano visok, ali je rizik mali. Najpoznatije tržište ovih akcija je Njujorška berza (NYSE)
- Growth Shares su akcije onih kompanija koje imaju visok potencijal za rast, uglavnom ne isplaćuju dividend nego ih ulažu u dalji razvoj preduzeća. Najpoznatije tržište ovih akcicja je NASDAQ.
- Penny Shares su akcije novijih firmi koje se emituju po niskim cenama, nose visok rizik, ali i visok potencijalni prinos odnosno dobitak.
Primarno tržište akcija, kao posebna vrsta tržišta, jeste mehanizam prve prodaje neke akcije odnosno prikupljanja kapitala za potrebe finansiranja preduzeća. Odlikuju ga velike vrednosti transakcija kao i visok nivo rizika.
Otvaranje preduzeća i inicijalna emisija akcija Initial Public Offerings (IPO) može biti izvedena na tri načina:
1. javna ponuda,
2. privatni plasman i
3. privilegovani plasman.
Javna ponuda je inicijalna javna ponuda kada firma sa svojom ponudom emisije običnih akcija izlazi u javnost.Potrebno je da se ispune zakonski uslovi emisije i da se javna ponuda registruje u komisiji ili agenciji za hartije od vrednosti.Firma obavezno predstavlja tzv. prospektus kao bazični dokument koji odražava solidnost u poslovanju firme, a taj dokument omogućuje investitoru da donese svoju odluku.
Osnovni elementi prospekta su:
- obim emisije i svrha emitovanja
- garant emisije
- upravljanje i struktura akcionara
- politika dividendi
- pravna pitanja
- finansijske izveštaje emitenta,
- ostala pitanja značajna za emisiju.
U praksi postoje dva prospekta preliminarni i finalni prospekt. Finalni prospect mora odobriti regulatorno telo, nakon čega se vrši upis akcija i uplata kapitala. Javna emisija je transparentna i omgućava svim zainteresovanim potencijalnim ulagačima ista startna prava i mogućnosti.
Privatni plasman (Private Placement) odnosno privatna emisija predstavlja distribuciju neregistrovanih hartija od vrednosti ograničenom broju kupaca bez obaveze dostavljanja izveštaja regulatornom telu.
Kupci se zadovoljavaju memorandumom o emisiji, koji svi potpisuju, a u kome se nalaze osnovni podaci o emisiji. Investitor kupuje akcije ovim putem kada misli da razvija određeno preduzeća, a ne računa na skoru javnu prodaju otkupljenih akcija.
Prednosti ovog načina emisije akcije su smanjenje troškova i znatna ušteda na vremenu, mnogo se brže osnova preduzeće. A u grupi vlasnika akcija su uglavnom od ranije poznati i uhodani poslovni partneri. Emisija je režirana i odvija se u krugu određenog unapred dogovorenog broja akcionara.
Privilegovani plasman vrši se na osnovu postojećih prava i predstavlja dokapitalizaciju
akcija od strane postojećih vlasnika u akcionarskom preduzeću. Radi se o dokapitalizaciji odnosno dodatnoj emisiji namenjenoj prvenstveno postojećim akcionarima.
Cilj je da se uveća kapital, a da se zadrže postojeći vlasnički odnosi akcionara. Na taj način se sprečava razvodnjavanje kapitala jer postojeći vlasnici imaju pravo preče kupovine (Preemptive Right) u srazmeri sa brojem akcija koji već poseduju.
Do narušavanja odnosa u vlasništvu dolazi samo ako je neki od ranijih akcionara odlustao od nove investicije u otkup akcija, pa njegova prava preuzima jedan ili svi drugi akcionari. Dokapitalizacija se upisuje u Osnivački akt i Statut preduzeća. Primarno tržište je usko povezano sa sekundarnim tržištem.
-Sekundarno tržište predstavlja mehanizam početka i daljeg toka trgovanja primarno emitovanim hartijama od vrednosti. Osnovni motivi su kreiranje likvidnosti i stvaranje uslova za formiranje objektivne tržišne cene.
-Za vlasnike akcija je najznačajnija njihova vrednost odnosno koliko one vrede. A, to zavisi od odnosa ponude i tražnje. Vrednovanje akcija se može izvoditi na različite načine.
Postoje tri osnovne vrednosti akcije. Nominalna vrednost ima značaj u trenutku emitovanja akcije.Nakon tog čina ona više nije jednaka sa tržišnom vrednosti. Znači da je mnogo značajnija tržišna vrednost akcija. Pitanje predvidivosti promena cena akcija je još uvek otvoreno.
Moguće odgovore daju tehnička analiza, gde se vrši predviđanje na osnovu istorijskih vremenskih serija i fundamentalna analiza, koja poznaje razliku između cene i vrednosti i tako otkriva potcenjene akcije koje se žele pribaviti odnosno kupiti i precenjene koje se žele otuđiti odnosno pordati.
Cene akcija nam trenutno daju vrednost korporativnog preduzeća, a sama tržišta akcija su zapravo tržišta preduzeća tj. tržišta korporativne kontrole. Formirane cene u izvesnom smislu su barometri uspešnosti menadžera, političara, pa i nacija u celini.
Cene se ekstenzivno koriste u finansijskoj analizi, a njihova kretanja se odražavaju na blagostanje velikog broja građana i posledično, privredna kretanja u celini. Vlasnici akcija obično imaju averziju prema riziku, mada je on realna ekonomska i tržišna kategorija.
Postoji niz karakteristika savremenog tržišta akcija koje otežavaju planiranje stope prinosa i preuzetog rizika, neke od njih su:
-ogromna volatilnost cene akcija na godišnjem nivou;
-ogromna volatilnost premije tržišnog rizika na godišnjem nivou;
-rastuća korelacija prinosa kompanija sa stepenom kapitalizacije akcija;
-rastući broj akcija koji je potreban za adekvatnu diversifikaciju i makar delimično oslanjanje na vrednost beta koeficijenta portfolia.
Rizik dobro definisanog portfolija zavisi od tržišnog rizika hartije od vrednosti uključene u portolio. Da bismo odredili rizik portfolija nije potrebno razmišljati koliko je hartija od vrednosti rizična kada se drži samostalno već treba izračunati njen tržišni rizik odnosno koliko je osetljiva na kretanja tržišta.
Ova senzitivnost hartija od vrednosti se naziva beta koeficijent ili skraćeno beta.Vrednost beta koeficijenta važna je zbog korelacije između rizika i prinosa te se kod svih akcija koje imaju visok nivo beta koeficijenta može očekivati i veći prinos kao nadoknada investitoru za preuzimanje rizika.
Akcija je nastala u vreme pojave industrijske revolucije. Osnovni razlozi njenog nastajanja i postojanja su sledeći:
-za emitenta (korporaciju) – uklanjanje deficita rasta kapitala, odnosno proširenje mogućih izvora kapitala
- za investitore (vlasnike) – mogućnost istovremenog ostvarivanja visokog prinosa uz minimizaciju rizika
Razlog emitovanja akcija od strane emitenta ogleda se u uvećanju njegovog kapitala i istovremenog korišćenja određenih prednosti koje donose akcije kao specifičan finansijski instrument. Pre svega, one imaju neograničeno trajanje što omogućava dugoročno raspolaganje prikupljenim sredstvima, za razliku od kredita i od obveznica koje imaju tačno utvrđen rok dospeća.
Akcije postoje samo u korporativnom obliku organizovanja preduzeća zbog čega se i nastanak samih akcija vezuje za razvoj korporativnog oblika preduzeća. Ključni podsticaj da se preduzeće organizuje u formi korporacije je potekao iz ograničenja rasta koja su svojstvena prostijim oblicima organizovanja:
-preduzetniku,
-ortačkom društvu i
-društvu sa ograničenom odgovornošću.
Ni jedan od ovih oblika organizovanja preduzeća nema sposobnost da uvećava kapital iz eksternih izvora. Zbog toga su akcije omogućile najbolji način privlačenja i uvećanja kapitala, postale uslov rasta preduzeća i bogatstva njegovih vlasnika.
Osnovne slabosti prikupljanja kapitala putem kredita i obveznica su:
-ograničene mogućnosti pribavljanja dodatnog kapitala,
-teškoće koje izaziva povlačenje vlasnika kod društava ograničene odgovornosti,
-visok rizik kome je vlasnik izložen.
Akcija investitoru (kupcu) omogućuje sticanje prihoda u obliku:
1) dividendi i
2) kapitalnog dobitka.
Akcije predstavljaju specijalnu vrstu vlasničkih instrumenata koje svojim imaocima daju određena prava, među najvažnijima, pravo na prinos i korporativno upravljanje kada je reč o običnim akcijama i prioritet u isplati dividende kada se radi o prioritetnim akcijama.
Preduzeće čije je vlasništvo izraženo u akcijama naziva se korporativno preduzeća, a upravljanje istim naziva se korporativno upravljanje. Kada su neophodna obrtna sredstva nije teško prodati deo akcijskog kapitala isto kao što se on može i uvećati kada postoji višak likvidnog finansijskog kapitala.
Akcija za emiteta predstavlja pribavljanje novog pogodnog i trajnog kapitala na tržištu, a za investitora, kao kupca akcija, zaradu dobiti u obliku dividendi i kapitalne dobiti koa razlike nabavne i prodajne vrednosti akcija.
Dividenda se isplaćuje iz profita korporacije koji ostaje posle plaćanja poreza i predstavlja prinos na njihov kapital uložen u korporaciju. Ona predstavlja redovnu vrstu prihoda za vlasnika akcija.
Kapitalni dobitak nije sistemtski izvor prihoda od akcija. Do njega dolazi kada se akcije prodaju na tržištu. Pošto on predstavlja razliku između kupovne i prodajne cene akcije, pored dobitka moguć je i gubitak na kapitalu kada je prodajna cena akcija niža od njene kupovne (nabavne) cene.
Korporacija omogućava vlasniku smanjenje rizika investiranja u odnosu na prethodne oblike organizovanja preduzeća, što se pravda sa tri argumenta.Prvi argument je ograničena odgovornost.
Vlasnik akcije snosi rizik ograničen visinom uloženog kapitala, što znači da akcionari mogu da izgube najviše do iznosa vrednosti sopstvenih akcija.Drugi argument je likvidnost. Važno svojstvo akcije, koje je bitno razlikuje u odnosu na druge institucionalne forme vlasništva, jeste njena likvidnost.
Za razliku od ortaka ili vlasnika udela u društvu sa ograničenom odgovornošću, akcionari mogu na tržištu akcija u svakom trenutku da prodaju svoju imovinu i na taj način „napuste“ korporaciju. Slobodan promet akcija, odnosno mogućnost „izlaska“ smanjuje rizik gubitka.
To znači da će racionalni investitori lakše odlučiti i da „uđu“ u korporaciju nego u ortakluk ili društvo sa ograničenom odgovornošću. Kao posledica svega navedenog sledi da je niži rizik i veća likvidnost akcije u odnosu na druge institucionalne forme vlasništva.
Treći argument je mogućnost diversifikacije.Poznato je da investitori u korporaciji mogu biti stalni i trenutni kao i to da imaju investicione alternative ulaganja u jednu ili više korporacija. Dakle, vlasnici kapitala nisu prinuđeni da sva svoja sredstva ulažu u samo jednu alternativu i time budu izloženi velikom riziku gubitka, već ovom prilikom mogu smanjiti ukupni rizik svojih ulaganja diversifikacijom.
Ukupan kapitalni budžet jednog investitora može se, dakle, uložiti tako da omogućava formiranje optimalnog portfolia. Ovo svojstvo akcije značajno smanjuje rizik investiranja u korporacije, što omogućava i privlačenje investitora nesklonih riziku da istovremeno investiraju u akcije više korporacija.
Posledično, na strani tražnje za akcijama pojavljuje se kapital koji, po pravilu, nije sklon da preuzme rizik ulaganja u nekorporativne forme preduzeća.
Osnovna podela akcija obuhvata obične i prioritetne akcije.
*Obične akcije svojim imaocima daju određena prava i to pravo glasa, pravo na prinos i pravo na slobodni promet.
*Prioritetne akcije su akcije koje imaju pravo prioritetne isplate dividendi, a ne daju pravo upravljanja.
One se po sporazumu vlasnika mogu pretvoriti u običe akcije. Isplata dividende može i da se kumulira u više godina. Te akcije se zovu kumulativne akcije.
Obične akcije daju pravo na dividendu, slobodan promet i upravljanje korporacijom,a prioritetne daju prioritet u isplati dividendi, a ne daju pravo na upravljanje korporacijom.
Prema kvalitetu emitenta odnosno kvalitetu samih akcija, akcije se dele na:
- Blue Chip Shares, to su akcije najkvalitetnijiih velikih kompanija, koje redovno plaćaju dividende, prinos nije preterano visok, ali je rizik mali. Najpoznatije tržište ovih akcija je Njujorška berza (NYSE)
- Growth Shares su akcije onih kompanija koje imaju visok potencijal za rast, uglavnom ne isplaćuju dividend nego ih ulažu u dalji razvoj preduzeća. Najpoznatije tržište ovih akcicja je NASDAQ.
- Penny Shares su akcije novijih firmi koje se emituju po niskim cenama, nose visok rizik, ali i visok potencijalni prinos odnosno dobitak.
Primarno tržište akcija, kao posebna vrsta tržišta, jeste mehanizam prve prodaje neke akcije odnosno prikupljanja kapitala za potrebe finansiranja preduzeća. Odlikuju ga velike vrednosti transakcija kao i visok nivo rizika.
Otvaranje preduzeća i inicijalna emisija akcija Initial Public Offerings (IPO) može biti izvedena na tri načina:
1. javna ponuda,
2. privatni plasman i
3. privilegovani plasman.
Javna ponuda je inicijalna javna ponuda kada firma sa svojom ponudom emisije običnih akcija izlazi u javnost.Potrebno je da se ispune zakonski uslovi emisije i da se javna ponuda registruje u komisiji ili agenciji za hartije od vrednosti.Firma obavezno predstavlja tzv. prospektus kao bazični dokument koji odražava solidnost u poslovanju firme, a taj dokument omogućuje investitoru da donese svoju odluku.
Osnovni elementi prospekta su:
- obim emisije i svrha emitovanja
- garant emisije
- upravljanje i struktura akcionara
- politika dividendi
- pravna pitanja
- finansijske izveštaje emitenta,
- ostala pitanja značajna za emisiju.
U praksi postoje dva prospekta preliminarni i finalni prospekt. Finalni prospect mora odobriti regulatorno telo, nakon čega se vrši upis akcija i uplata kapitala. Javna emisija je transparentna i omgućava svim zainteresovanim potencijalnim ulagačima ista startna prava i mogućnosti.
Privatni plasman (Private Placement) odnosno privatna emisija predstavlja distribuciju neregistrovanih hartija od vrednosti ograničenom broju kupaca bez obaveze dostavljanja izveštaja regulatornom telu.
Prva emisija akcija (primarno tržište) može da se izvrši kao javna emisija,privatni plasman i privilegovani plasman.
Kupci se zadovoljavaju memorandumom o emisiji, koji svi potpisuju, a u kome se nalaze osnovni podaci o emisiji. Investitor kupuje akcije ovim putem kada misli da razvija određeno preduzeća, a ne računa na skoru javnu prodaju otkupljenih akcija.
Prednosti ovog načina emisije akcije su smanjenje troškova i znatna ušteda na vremenu, mnogo se brže osnova preduzeće. A u grupi vlasnika akcija su uglavnom od ranije poznati i uhodani poslovni partneri. Emisija je režirana i odvija se u krugu određenog unapred dogovorenog broja akcionara.
Privilegovani plasman vrši se na osnovu postojećih prava i predstavlja dokapitalizaciju
akcija od strane postojećih vlasnika u akcionarskom preduzeću. Radi se o dokapitalizaciji odnosno dodatnoj emisiji namenjenoj prvenstveno postojećim akcionarima.
Cilj je da se uveća kapital, a da se zadrže postojeći vlasnički odnosi akcionara. Na taj način se sprečava razvodnjavanje kapitala jer postojeći vlasnici imaju pravo preče kupovine (Preemptive Right) u srazmeri sa brojem akcija koji već poseduju.
Do narušavanja odnosa u vlasništvu dolazi samo ako je neki od ranijih akcionara odlustao od nove investicije u otkup akcija, pa njegova prava preuzima jedan ili svi drugi akcionari. Dokapitalizacija se upisuje u Osnivački akt i Statut preduzeća. Primarno tržište je usko povezano sa sekundarnim tržištem.
-Sekundarno tržište predstavlja mehanizam početka i daljeg toka trgovanja primarno emitovanim hartijama od vrednosti. Osnovni motivi su kreiranje likvidnosti i stvaranje uslova za formiranje objektivne tržišne cene.
-Za vlasnike akcija je najznačajnija njihova vrednost odnosno koliko one vrede. A, to zavisi od odnosa ponude i tražnje. Vrednovanje akcija se može izvoditi na različite načine.
Postoje tri osnovne vrednosti akcije. Nominalna vrednost ima značaj u trenutku emitovanja akcije.Nakon tog čina ona više nije jednaka sa tržišnom vrednosti. Znači da je mnogo značajnija tržišna vrednost akcija. Pitanje predvidivosti promena cena akcija je još uvek otvoreno.
Moguće odgovore daju tehnička analiza, gde se vrši predviđanje na osnovu istorijskih vremenskih serija i fundamentalna analiza, koja poznaje razliku između cene i vrednosti i tako otkriva potcenjene akcije koje se žele pribaviti odnosno kupiti i precenjene koje se žele otuđiti odnosno pordati.
Cene akcija nam trenutno daju vrednost korporativnog preduzeća, a sama tržišta akcija su zapravo tržišta preduzeća tj. tržišta korporativne kontrole. Formirane cene u izvesnom smislu su barometri uspešnosti menadžera, političara, pa i nacija u celini.
Cene se ekstenzivno koriste u finansijskoj analizi, a njihova kretanja se odražavaju na blagostanje velikog broja građana i posledično, privredna kretanja u celini. Vlasnici akcija obično imaju averziju prema riziku, mada je on realna ekonomska i tržišna kategorija.
Vlasnici akcija obično imaju avrziju prema riziku, mada je rizik realna ekonomska i tržišna kategorija.
Postoji niz karakteristika savremenog tržišta akcija koje otežavaju planiranje stope prinosa i preuzetog rizika, neke od njih su:
-ogromna volatilnost cene akcija na godišnjem nivou;
-ogromna volatilnost premije tržišnog rizika na godišnjem nivou;
-rastuća korelacija prinosa kompanija sa stepenom kapitalizacije akcija;
-rastući broj akcija koji je potreban za adekvatnu diversifikaciju i makar delimično oslanjanje na vrednost beta koeficijenta portfolia.
Rizik dobro definisanog portfolija zavisi od tržišnog rizika hartije od vrednosti uključene u portolio. Da bismo odredili rizik portfolija nije potrebno razmišljati koliko je hartija od vrednosti rizična kada se drži samostalno već treba izračunati njen tržišni rizik odnosno koliko je osetljiva na kretanja tržišta.
Ova senzitivnost hartija od vrednosti se naziva beta koeficijent ili skraćeno beta.Vrednost beta koeficijenta važna je zbog korelacije između rizika i prinosa te se kod svih akcija koje imaju visok nivo beta koeficijenta može očekivati i veći prinos kao nadoknada investitoru za preuzimanje rizika.
